Izmenom Zakona o jedinstvenom biračkom spisku opozicione stranke u Srbiji pokušale su navodno da doskoče fantomskim biračima vladajuće koalicije, odnosno građanima za koje tvrde da se zbog potrebe glasanja prebacuju iz mesta u mesto. Ispostavilo se ipak da upravo opozicija u svojim redovima – pored izrazitog antitalenta praćenog nesrazmernom ambicijom da se nađu na najvišim državnim funkcijama i tako na višem nivou pokažu svoje neznanje ili steknu prvo radno iskustvo na mestu ministra, predsednika vlade, gradonačelnika ili zašto da ne direktora nekog javnog preduzeća – ima i niz fantomskih kandidata koji imaju promenjeno prebivalište u poslednjih godinu dana čime je onemogućeno prihvatanje njihovih lista.
Kako postoji aktivno i pasivno biračko pravo koje podrazumeva da svako može da bira i da bude biran, ispostavilo se da veliki broj kandidata opozicije ima promenjeno prebivalište u navedenom roku, pa ih taj momenat onemogućava u ostvarenju pomenutog. Deluje da se niko od njih nije setio ovog malog detalja, a u samoubilačkom potezu podržala ih je upravo vladajuća koalicija – a zašto i ne bi jer Ničeovski rečeno “sve što propada treba mu pomoći da propadne” – usput opominjući javnost da bi takav zakon mogao naneti štetu upravo njihovim političkim protivnicima, ali i svim građanima koji će ostati uskraćeni za biračko pravo na osnovu izmena pravnog akta.
Lideri dela opozicionih stranaka Savo Manojlović i Dobrica Veselinović najavili su povlačenje iz izbornog procesa ukoliko njihove liste ne budu prihvaćene mimo zakona na kom su prethodno sami insistirali, postavljajući ga kao uslov za izlazak na izbore. U međuvremenu, ispunjen im je i taj kako su ga nazvali ultimatum, pa su ipak rešili da izađu na birališta. Da li u skladu sa zakonom ili ne više nije ni važno.
Sklonost prema kršenju zakona izrazito su pokazale i nove mlade snage opozicije u Srbiji predvođene Savom Manojlovićem i Dobricom Veselinovićem. Ovaj potonji mesecima je deo Privremenog organa uprave grada Beograda i nije našao za shodno da iznese bilo kakvu primedbu.
Sklonost mladih lavova prema kršenju zakona jednako ih stavlja rame uz rame sa starom gardom petooktobaraca koji su na krilima demokratije imali skupštinu koja je brojala i po 320 poslanika kada im je to bilo potrebno i koji su glasali iz Soluna, a da ne pominjemo dalje krunu demokratskih promena oličenu u otimanju društvene imovine pretvorene u državnu koja je potom privatizovana.
Upravo je drugi deo opozicije, predvođen Draganom Đilasom i Milošem Jovanovićem, odlučio da bojkotuje izbore, navodeći da ne postoje prihvatljivi izborni uslovi. Međutim, bojkot važi samo za beogradske izbore. Na ostale će izaći jer tamo valjda imaju prihvatljive uslove. Prethodno su se partijski kadrovi ipak obezbedili, polažući poslaničku zakletvu u holu Skupštine Srbije. Tom prilikom istakli su da izbori nisu bili legitimni, ali ipak nisu propustili priliku da zaduže sebi nova radna mesta narodnih poslanika koji uz prinadležnosti na mesečnom nivou mogu, iz budžeta građana, da prihoduju i po nekoliko hiljada evra. Taman za lične potrebe, a i za partijsku kasu će ostati ponešto.
U međuvremenu, javio se i Branimir Nestorović predsednik pokreta Mi – snaga naroda koji je jedna od frakcija nekadašnjeg pokreta Mi – glas iz naroda. Glas naroda postao je snaga naroda, a od svega je izgleda postojano i nepromenljivo ostalo samo ono MI. Nestorović je prvo svima jasno stavio do znanja da neće uz majdansku opoziciju, ali ne bi baš da bude ni uz vlast, neće sankcije Rusiji, neće u EU i NATO, optužbe za navodni genocid u Srebrenici smatra podmetanjem krivice i kolektivne odgovornosti srpskom narodu i izražava uverenje da Srbija po svaku cenu mora da brani Kosovo i Metohiju i Republiku Srpsku. U neskladu sa svojim stavovima, Nestorović izražava želju da sarađuje sa pokretom Kreni-promeni i izjavljuje da bez Save Manojlovića i Dobrice Veselinovića ne želi na izbore. Sve usput se boreći protiv duboke države i sila mraka koje vladaju Zapadom i pokušavaju da porobe čovečanstvo, Nestorović je kao sebi najbližu opciju za saradnju odabrao upravo organizaciju koju finansiraju Rokfeleri i Soroš.
Sasvim je sigurno da će zbog ovakvog odnosa, ne prema građanima već sopstvenim biračima, glasova biti sve manje, ali ličnih prihoda neće manjkati što najverovatnije i jeste cilj bavljenja politikom.
Da li se radi o potpunom političkom diletantizmu ili namernom davanju autogolova iz određenih inetresa? Iako bi se svakom iole inteligentnom učinilo da je u pitanju ova druga opcija, ne dajte se zavarati. Možda smo ih ipak precenili.
