POZORIŠNA KRITIKA: Ubistvo zbog ljubavi -“Poslednji trenuci kralja Aleksandra i kraljice Drage”,NP “Sterija”
Duodrama Radomira Putnika, logično proizašla iz obimnog istraživanja istorijskih i životnih okolnosti dinastije Obrenović za izvrsnu TV seriju, tiče se poslednje noći kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, koji sumiraju svoju ljubav, zbog koje će biti stavljeni na stub srama u srpskoj javnosti i, na kraju, biti i surovo likvidirani.
foto privatna arhiva
Kralj (Miloš Đurović), u dramskom smislu je neopredeljen između frustriranog, nevoljenog dečaka i moćnika, koji treba da vlada narodom i državom. Kraljica Draga (Tamara Tamči Toskić) je prikazana kao jaka žena, sklona manipulisanju, no iskrena u svojoj ljubavi za kralja. Istorijska činjenice su poznate – i kralj i publika znaju da se odsudni trenutak ljihovog ubistva bliži. Utoliko je zanimljivije što duodrama Radomira Putnika ovaj politički zločin, u dramatičnom trenutku junaka, pred njihovu smrt, osvetljava iz još nekoliko uglova, dajući mogućnost da gledalac uđe u intimnu priču kontroverznog para, čija ljubav je, zbog razlike u godinama i statusa supružnika, društveno diskriminisana.
Na prvom mestu, pisac otkriva duboku čežnju kralja Aleksandra Obrenovića za ljubavlju i bliskošću, uskraćenim mu u detinjstvu, zbog čega prelazi preko svih glasina i sopstvenih saznanja o moralnoj nepodobnosti njegove supruge, koja udajom postaje i kraljica Srbije. Miloš Đurović tu istinu, koju supruzi baca u lice, da veruje u njene nepodopštine, ali da je upravo kao grešnicu iskreno voli, igra uverljivo i tačno, na samoj granici između duboke povređenosti i bajkovitog kraljevskog junaštva, što je sasvim novi momenat i odličan putokaz za drugačije tumačenje poznatog istorijskog događaja.
Tamara Tamči Toskić takođe spretno spaja lukavost, ambiciju, malograđanštinu Drage Mašin sa za nju novom, duboko iskrenom, istinitom ljubavlju kraljice Drage Obrenović prema svom mužu.
Ove dve stvarne istorijske ličnosti, u tekstu Radomira Putnika dobijaju dostojno dramsko ruho, i anamneza njihove, za srpsku tradiciju sramotne ljubavi pokazuje unutrašnju ranjivost njihovih karaktera, zajedničku za oboje, koja ih je spojila, ali je istorija ne prepoznaje i ne uvažava.
Podijum na sceni, na kome oni igraju svoj “dans makabr” (scena i kostim Sofija Lučić) rediteljki Snežani Udicki daje odličnu mogućnost da se čitava ova ljubavno-istorijsko-zločinačka storija shvati kao igra u igri, pozorište u pozorištu, dvostruka interpretacija poznatih činjenica, ovoga puta i iz ličnih motiva.
Narodno pozorište Sterija je, rimejkom duodrame značajnog pisca, dobilo ne samo dobru i zanimljivu predstavu poznatog sugrađanina, što jednom teatru daje autentičan pečat, nego je i ukazalo na odličnu igru glumaca, po kojoj se vidi da ovo može da nosi veliki repertoar, dostojan slavnog srpskog pisca, reformatora i aktiviste, Jovana Sterije Popovića.
Vršačko pozorište se, srećom i dobrom upravom, i kreće u tom pravcu.
