„Gde ste pošli?”, pitamo dečaka ispred velike sportske sale „25. maj” u Prištini.
„Drim će sve da nas primi!”, odgovara kratko. Sedi za volanom traktora bez kabine. Iza njega, na prikolici, pokućstvo zavezano u ćebad, mesto gde su sedeli ukućani, kese… Izgleda kao da je imao pripremljen odgovor, kao da se ta rečenica mnogo puta ponovila u njegovoj porodici, kao da je reka Drim u koju će otići ili skočiti neko bolje i srećnije mesto. On je svoju porodicu dovezao iz Mušutišta kod Suve Reke blizu Prizrena. Mušutište je selo gotovo ukopano u zemlju, sa zidovima, crkvama i snažnom unutrašnjom povezanošću.
U izbeglištvo je krenuo posebni, zatvoreni svet kosovskih Srba. Oni su preživeli vekove, ali jun 1999. godine nisu uspeli. Od traktora i vekova napravili su malu reku koja se ulila u milione izgnanika našeg vremena. Na istom ovom mestu u Prištini, četiri godine ranije, bila je porodica iz Republike Srpske Krajine. Posle „Oluje”, u drvenoj prikolici, pokrivenoj najlonom, jednu kosovsku zimu su preživeli muž i žena.
Odsutni dečak koji je u ruke uzeo sudbinu svoje porodice čeka jutro da krene dalje, da nestane sa istog mesta sa kog su nestali i Krajišnici. Malo dalje od njega, na šatorskom krilu sedi porodica Cvetković iz metohijskog sela Dvorane. Njihovi preci su vekovima, u najvećoj tajnosti, čuvali povelje, hrisovulje, prepis Dušanovog zakonika i nisu se selili.
Mesec jun 1999. godine je kosovskometohijskim Srbima jedan od najtragičnijih perioda u predugoj istoriji trpljenja i čekanja slobode. Prilagođavanje životu pod bombama završilo se stihijom u kojoj su u najvećoj meri pobegli Albanci, da bi se nakon zaključenja mira egzodus dogodio Srbima.
„Samo je smrt gora od izbeglištva”, kaže jedna metohijska izbeglica. Da li je to tako i šta su „prokletstvo juna i nova sloboda” donele ovom prostoru?
Mir i njegovi detalji započeti su i razrađeni u kafani „Evropa 93” na srpsko-makedonskoj granici, a završeni sporazumom na aerodromu u Kumanovu. Vlasniku pogranične birtije u mestu Blace, kod Đeneral Jankovića, Ramadanu Sadikuu došao je NATO oficir i rekao da na dvadeset dana otpusti sve radnike, da ostane samo on. Tu na ničijoj zemlji dogovara se NATO, predvođen generalom Majklom Džeksonom, sa srpskom stranom na čijem čelu je general Svetozar Marjanović.
„Kada imaš kuću na granici, onda je teško, dolazi sve i svašta, nikad ne znaš kakav ti čovek dolazi i šta mu je u glavi”, rekao je autoru ovog teksta Ramadan Sadiku pre petnaest godina. „Bila je u jednom momentu podignuta tenzija između srpskih i NATO oficira, čini mi se da je sekunda falila da se desi nešto strašno. Srpska vojska je bila spremna na ovim brdima, a NATO sa druge strane. Sve je moglo otići u vazduh. Kad se smirilo, stekao sam takvu moć među tim generalima da sam mislio da sam najbezbedniji čovek na svetu.”
Slike iz njegove kafane postaju svetski poznate, mislio je da mu se posrećilo, postao je deo istorije. Međutim, prvi dani mira pokazaće da su počeli novi ratovi izbeglištva i nesreće.
„Sa Srbima smo završili, sada ćemo obaviti posao i u Makedoniji”, kaže uredniku uticajnog albanskog lista iz Prištine taksista koji ga vozi na relaciji Skoplje–Priština.
„Šta to pričate čoveče?”, čudio se urednik, a onda je vrlo brzo shvatio da je taksista više i bolje znao od njega. Počeo je rat u Makedoniji, Albanci su podigli ustanak. Ramadan je sa granice, iz kafane „Evropa 93”, otišao u izbeglištvo. Ostala je njegova slavna imovina sa ćiriličnom tablom „Evropa 93”.
Iluzija o miru najskuplje je koštala Srbe na Kosovu i Metohiji: nestaju gradovi, spaljuju se sela, uništeno je i oskrnavljeno 146 crkava i manastira, prema procenama Ujedinjenih nacija proterano je 236.000 Srba, Roma, Goranaca, Bošnjaka i Albanaca. U Mušutištu se u pepeo pretvara izuzetno slikarstvo prve decenije 14. veka, Manastir Svete Trojice, kuće, život, sve…
Strah postaje način života. Nespremni na ovakvu stihiju Srbi nisu odmah formirali geto kao model opstanka. Razbijeni i ostavljeni masovno stradaju u planiranim ubistvima, otmicama i nasilju, dok mnogi završavaju kao žrtve savršeno organizovane trgovine ljudskim organima. U tom haosu razlikuju se oni koji odlučuju da se zatvore u stanove i tu čekaju smrt, očajnici koji ignorišu zlo izlaze na ulice i „nastavljaju život”, koji se najčešće završava smrću ili otmicom.
Pisac i novinar Aleksandar Simović uspeo je tako da živi dva meseca. Onda su ga oteli i ubili u Prištini. Za svaki detalj je potrebna vojnička i oružana pratnja, odlazak u prodavnicu, odlazak kod lekara, odlazak u crkvu postaju nezamislivi bez „čuvara”. Reč eskort postaje najvažnija reč kosovskih Srba.
„Marširala, marširala kralja Petra garda”, pevaju pesnikinja Darinka Jevrić i profesorka Mitra Reljić, dok ih u Prištini do crkve prate naoružani Kforovi vojnici. Njih dve su, gotovo jedini slobodni glas koji se javlja iz gradova. U Kosovskoj Mitrovici Oliver Ivanović sa grupom Srba spasava nekoliko gradskih ulica od progona i pravi oazu slobode. Uspostavlja se životni paralelizam i razdvojenost Srba i Albanaca kakva nije viđena u istoriji. Grad postaje mesto savršene nesigurnosti, formiraju se većinski seoske geto zajednice.
Rat je nastavljen nametanjem albanske projekcije slobode i preselio se u institucije koje dve i po decenije unapređuju „tekovine bombardovanja i rata oslobodilačke vojske Kosova”. Pogranični bircuz u kom je dogovoreno sve sem mira danas je ograđen visokom žicom, na njega je naišao neki novi put – sa balkona vise poderane krpe kao bele zastave i do njega se ne može doći. Neko je ćiriličnu tablu „Evropa 93” zamenio latinicom. Možda ovo parče zemlje i ostavljenosti danas najviše liči na većinu srpskih geta, na živote svih koji su izolovani i ograđeni, na propali mir koji je većini uzeo normalan život i slobodu.
