Nova Demokratska stranka Srbije usvojila je deklaraciju o Srebrenici, koju će, kako kaže njen lider Miloš Jovanović, uz doradu, dostaviti Skupštini Srbije na usvajanje. Suština ovog dokumenta je, uz pijetet prema žrtvama, da se u Srebrenici dogodio ratni zločin, a ne genocid. Ogromna većina poslanika se, sasvim sigurno, slaže sa ovim stavom, uostalom to je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Međutim, sudeći po sudbini sličnih akata u parlamentu, malo je verovatno, iz mnogo razloga, da će ova deklaracija biti usvojena.
U Srbiji se svake godine uoči 11. jula, kada se obeležava godišnjica zločina u Srebrenici oštro polemiše o tome kako bi naša država trebalo da se odredi prema tome, a u Skupštinu Srbije obavezno stignu oprečni predlozi deklaracija. Bez obzira na to što je srpski parlament 2010. godine doneo Deklaraciju o Srebrenici u kojoj je osuđen ovaj ratni zločin, kao i Deklaraciju o osudi zločina nad Srbima i građanima Srbije, uredno se pišu novi predlozi. Nikad nijedan od tih dokumenata nije uvršćen u dnevni red, a kamoli usvojen, ali je svaki put to podizalo tenzije.
Ovo „ratovanje” deklaracijama započeli su poslanici SDA Sulejmana Ugljanina kad je ova stranka prestala da bude deo vlasti. Nikada pre toga ovako nešto nisu predlagali, a 2015. godine podneli su deklaraciju vrlo sličnu onoj koju je tada Velika Britanija podnela Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, čime su prilično naljutili gotovo sve poslanike srpskog parlamenta, a naročito naprednjake. Bilo je to vreme u kome se vlada Aleksandra Vučića svim raspoloživim diplomatskim sredstvima borila protiv britanske rezolucije, zato što se njome, kako je govorio naš tadašnji premijer, celom srpskom narodu želi staviti pečat genocidnosti za sva vremena.
Britanska rezolucija nije usvojena zahvaljujući Vučićevoj molbi ruskom predsedniku Vladimiru Putinu da Rusija uloži veto u SB UN, što je ona i učinila. Reagovali su poslanici SNS-a Krstimir Pantić i Marjan Rističević podnošenjem „Predloga rezolucije o zločinima u i oko Srebrenice u periodu od 1992. do 1995. godine”, kojom se osuđuju „svi zločini počinjeni na pomenutom prostoru”. Nijedna deklaracija nije uvršćena u dnevni red.
Naredne, 2016. godine poslaničke grupe LDP–SDA Sandžaka i LSV–Zeleni dostavile su Skupštini Srbije predlog rezolucije o genocidu u Srebrenici sa istovetnim tekstom kao i onaj koji su prethodne godine predložili poslanici SDA. Predloženim tekstom Skupština Srbije bi „najoštrije osudila genocid u Srebrenici”, „oštro osudila poricanje genocida” i „proglasila 11. jul za Dan sećanja na žrtve genocida”. I Marjan Rističević je „ponovio” svoju deklaraciju, a on je 15. aprila ove godine već dostavio parlamentu „Predlog rezolucije o zločinima u i oko Srebrenice u periodu od 1992. do 1995. godine”, koji čeka da dođe na dnevni red. U Rističevićevom predlogu u šest tačaka se, između ostalog, kaže: „Narodna skupština Srbije osuđuje svaku propagandnu aktivnost koja, korišćenjem zločina u propagandno-političke svrhe, ima za cilj korišćenje žrtava radi ostvarivanja političkih ciljeva u BiH i regionu.” Rističević predlaže i da se 11. i 12. jul proglase kao dan sećanja za sve žrtve ratnih zločina na prostoru bivše Jugoslavije.
Sve naše vlasti su se trudile da pruže ruku pomirenja, tako kako su mislile da treba, nijedna nikad nije poricala zločine koje je počinila srpska strana. No, šta god da su radile, drugim stranama nije bilo dovoljno, da ne pominjemo da nikome na pamet nije padalo, ne da osudi, nego ni da prizna zločine nad Srbima. Ova sadašnja vlast, pre svega Aleksandar Vučić, čini sve što može da Srbi i Bošnjaci u svojoj zajedničkoj zemlji Srbiji imaju iste šanse da se razvijaju, da žive u slozi poštujući jedni druge, uz uvažavanje međusobnih razlika. Nemerljiv doprinos izgradnji međusobnog razumevanja dali su pokojni muftija i lider Stranke pravde i pomirenja Muamer Zukorlić i lider SDPS-a Rasim Ljajić. Zukorlićev sin Usame nastavlja očev put. To je, verovatno, i razlog što pomenute deklaracije ne stižu na dnevni red.
No, nekima ne odgovara put mira i saradnje, traženje zajedničkih interesa, umesto insistiranja na razlikama i „duvanja” u varnice. Deklaracija o Srebrenici koju je Zlatko Lagumdžija, ambasador BiH pri UN, bez saglasnosti Predsedništva BiH, podneo Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a na sednici GS UN je predstavila i zastupala Nemačka, imala je za cilj sve osim proklamovanog cilja – pomirenje. Predsednik Vučić je rekao da je ova deklaracija visokopolitizovana, da neće doprineti pomirenju, već podizanju tenzija i istakao: „Sada opet otvarate rane zato što je to nekom bilo politički potrebno. Lično sam otišao u Srebrenicu da položim cvet i zamalo bio linčovan, ali sam sutradan otišao i pružio ruku organizatoru tog događaja.”
Govorio je s velikim pijetetom za bošnjačke žrtve, ne poričući počinjeni zločin, ali je tražio poštovanje za srpske žrtve. Nebrojeno puta je rekao da neće dozvoliti da se srpskom narodu stavi žig genocida, a sve što se nakon onako usvojene deklaracije događalo, potvrdilo je njegove reči i ogolilo prave namere rezolucije. Doduše, bošnjački funkcioneri iz BiH ni jednog jedinog trenutka nisu skrivali zašto im je važno donošenje rezolucije, naprotiv, otvoreno su govorili o tome. Samo su njihovi zapadni sponzori pokušavali da prave namere uviju u oblande, ali nikog nisu prevarili i to se videlo i po glasanju i iz diskusija.
U Deklaraciji Svesrpskog sabora, koju su usvojile vlade Srbije i Republike Srpske na zajedničkoj sednici 8. juna, u tački 16 se kaže: „Svesrpski sabor ne podržava rezoluciju o Srebrenici, za koju su glasale 84 države u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, dok je 109 država bilo protiv, uzdržano ili nije glasalo. Pomenutom rezolucijom izvršen je pokušaj kolektivnog okrivljavanja celog srpskog naroda, koji je neprihvatljiv i ne može biti sproveden u delo.”
Deklaracija sa Svesrpskog sabora još nije stigla u parlament, ali je najavljeno da će biti usvojena u Skupštini Srbije. Dakle, stići će, a stići će i deklaracija NDSS-a u kojoj se „odlučno odbacuje tvrdnja prema kojoj se ratni zločin izvršen u Srebrenici jula meseca 1995. godine predstavlja kao genocid”. Miloš Jovanović kaže da je, za sada, razgovarao samo sa Aleksandrom Pavićem iz „Mi – snaga naroda, dr Branimir Nestorović” kad su bili na tribini o Srebrenici na Pravnom fakultetu, koji je „i ranije javno iznosio spremnost da je podrži”. Ističe: „Kad budemo imali gotov dokument, videćemo ko je spreman da je podrži.”Antrfile
Jovanović (NDSS): Uvek je pravi trenutak za istinu Miloš Jovanović
(Foto: Anđelko Vasiljević
Za istinu nikad nije ni rano ni kasno i nikad nije loš trenutak da se ona potencira, naročito kad se ima u vidu da se u GS UN nastavilo s pritiscima na srpski narod, usvajanjem rezolucije o Srebrenici ili, kako oni kažu, o genocidu u Srebrenici, ovako Miloš Jovanović, lider NDSS-a, objašnjava zašto je njegova stranka donela rezoluciju o Srebrenici, koju će, uz doradu, dostaviti Skupštini Srbije na usvajanje.
Kako kaže za „Politiku”, sam naziv rezolucije usvojene u UN je „lažan, jer tamo nije bilo genocida, moramo jasno i glasno stalno da pobijamo tu laž”. Dodaje da, kao pravnik, iznosi činjenice – „u Srebrenici, ni bilo gde u BiH nije bilo genocida, jer nije bilo genocidne namere”. Navodi da se zločin u Srebrenici ne može kvalifikovati kao genocid i da se „samo na istini može graditi pomirenje”. Ističe da se „zločin u Srebrenici mora staviti u kontekst zločina protiv Srba u Podrinju 1992, 1993, 1994, koji su prethodili 1995, kada je sve što je srpsko klano – stari ljudi, žene, deca, sve što je srpsko je ubijano”.
Na konstataciju da je Aleksandar Vučić vrlo slično govorio u GS UN, ali da će NDSS-ova deklaracija teško doći na dnevni red, jer ta tema, iskustvo sa Ugljaninovim predlozima svedoči, uvek izaziva tenzije koje nam ne trebaju, a mogao bi biti optužen za skupljanje političkih poena, Jovanović odgovara: „Mogu da me optuže za šta god izmisle, to me ne brine mnogo. Znam šta su ozbiljne stvari i oko čega možemo da postignemo kompromis. Oko ovoga nema kompromisa, nikad ih nisam skupljao, da jesam ne bih 15 godina bio opozicija. Takva pomisao o NDSS-u je besmislena. Ovo je toliko ozbiljna i važna istorijska tema s vrlo konkretnim mogućim dalekosežnim posledicama, ovo nije pitanje ni tajminga, ni političkih poena, ni politikantstva, ovo su suštinske stvari. Ne smemo, kao država i narod, da dozvolimo da jedna namerno plasirana odvratna laž ima praktične posledice, a to je uništavanje Republike Srpske. A to što kažete o tenzijama unutar zemlje, pa ne možemo da budemo pomirljivi na štetu sopstvenog naroda, hajde da ukinemo državu da svima damo sve i bićemo najbolji na svetu, samo što nas više neće biti. Kad se radi o suštinskim stvarima, nemate pravo da uzimate u obzir moguće reakcije. Pa ne mogu ja zbog Ugljanina ili nevladinih organizacija da ćutim. Oni će se uvek buniti kad počnemo nešto da radimo za Srbiju kako treba, ali to nije razlog da mi ne radimo, pogotovo kad je istina na našoj strani.”
Na podsećanje da će se na dnevnom redu Skupštine Srbije naći deklaracija sa Svesrpskog sabora, koja ima i tačku o rezoluciji GS UN, Jovanović kaže da je NDSS ranije usvojio svoju deklaraciju, da nije mogao znati kako će ta deklaracija da izgleda i ističe: „Tema genocida je toliko ozbiljna da zaslužuje poseban akt, a ne da se nađe kao jedna od 40 tačaka u nekoj deklaraciji koja je puna opštih mesta. Pitanje Srebrenice, tačnije kako se taj događaj zloupotrebljava na Zapadu, laž koja se plasira i konkretne posledice, naročito po opstanak Republike Srpske zaslužuju, zahtevaju da se Srbija kroz najviše predstavničko telo odredi prema tom događaju. To je minimum minimuma.”
