Pasjane – „Ovo nije sloboda, ovo nije život!”, govori na protestu u Pasjanu Vasilije Šošić. Njegov sin Miloš uhapšen je pod optužbom za ratne zločine, a on, pred nekoliko hiljada Srba, prolazi kroz dramu hapšenja sina i ličnim primerima svedoči o odnosima Srba i Albanaca.
„Kad sam ustao ujutru da vidim, to je bila puna avlija, sve naoružano do zuba – kao da sam ceo svet potepao, kao da je moj sin ko zna šta uradio”, opisuje Vasilije.
Uhapšeni Miloš Šošić, jedan od prvih Srba koji su ušli u kosovsku policiju, tamo je proveo 23 godine uz nagrade i odlikovanja. Kad su u dvorište njegove kuće upali naoružani specijalci, njegov otac Vasilije je pomislio da su mu ubili sina, a kad je video da ga vode vezanog i savijenog, pomislio je da je Miloš nekoga ubio. Šošić je zamolio svoje kolege da mu dozvole da nešto kaže ocu. Dopustili su mu i on mu je rekao da ga terete za ratne zločine. „Dobro je, ja sam mislio da su te ubili ili si nekoga ubio!”
Šta govori iz ovog čoveka? Kakav je to čudni oblik otpora i trpljenje kao način života? Ko su Srbi koje su albanske vlasti pohapsile 25 godina posle navodnog zločina?
„Ovi ljudi nisu ubice”, ponavlja Dragan Petković, predsednik opštine Parteš Pasjane po kosovskom sistemu. Stoji kraj improvizovane govornice, koju letvama pridržavaju dva mladića. Utučenost i zapuštenost ovih sredina je deo sistemske diskriminacije uslovljene prinudnim formiranjem geto zajednica kao jedinim modelom u kojem se moglo opstati.
U vreme vlasti Albina Kurtija profilisala su se tri osnovna pravca obračuna sa Srbima i srpskom zajednicom na Kosovu i Metohiji – stalne provokacije na celoj teritoriji i okupacija severa pokrajine, kontinuirani pritisak na Srpsku pravoslavnu crkvu i kulturno nasleđe, kao i veliki broj hapšenja nevinih pod optužbom za ratne zločine. Ova tri pravca i njihovo trajanje, prema zamislima iz Prištine, trebalo bi da zadaju fatalni udarac i da dovedu do konačnog rešenja srpskog pitanja na Kosovu.
Hapšenja Srba za ratne zločine imaju jasan teritorijalni princip i oslanjaju se na opštu matricu o srpskoj krivici, tajnim spiskovima i podgrevanju osećaja da je svako kriv. Iza ovih uopštenih stavova kriju se dva opšta interesa: prodaja zemlje i imanja pod pritiskom i unutrašnji politički interesi – u ovom slučaju izbori koje raspisuju kosovske institucije. Najnovije hapšenje Srba u Kosovskom Pomoravlju, od kojih su četvorica iz sela Pasjane, obuhvatilo je većinu ovih interesa. Uhapšeni Dragan Cvetković je invalid, porodica ne prodaje svoju zemlju – jedan sin je nastavnik, a drugi sveštenik.
Upravo je ovaj drugi, otac Jovan, juče govorio da se treba moliti za neprijatelje i da je skup Srba uteha roditeljima u zatvoru, deci i svima koji pate.
„Rano u zoru 3. avgusta kosovski policajci su nam ušli u kuće, u naše živote, u naše pravo, u našu slobodu bez objašnjenja i s jasnom namerom da nas uplaše. Da nam kažu da ne pripadamo ovde, da ne žele da nas ovde vide. Ali, moram ovo da kažem – nismo se uplašili, već smo se dodatno ohrabrili.” Pozvao se na sve koji su stradali i na svetitelje znane i neznane koji su svedočili svoju veru i voleli ovu zemlju, dodajući da je siguran da će meštani Pasjana „ovu muku i nepravdu preživeti”.
Uhapšeni Dragan Ničić je učitelj u penziji. Radio je u selima u kojima su počinjeni navodni zločini. On je jedan od onih koji su još pre 35 godina optuživani da su u poznatim i režiranim jednonacionalnim trovanjima trovali albansku decu. Juče su i njemu i njegovom učiteljskom pozivu Srbi iz Pasjana ironično poručili velikim transparentom: „Loše si ih naučio, učitelju, da bi te hapsili.”
Slobodan Jevtić je optuženi, slabovidi povratnik, koji je imao nameru da živi tu sa svojima i na svojoj zemlji. Vlasti su ponovile poruku šta čeka povratnike, a sam povratak Srba je, od svih, potpuno zaboravljena tema. U istoj grupi je i Nenad Stojanović iz sela Bosce kod Kosovske Kamenice. Teško je utvrditi da su uhapšeni ikada bili zajedno, detaljni pretresi njihovih domova nisu pružili nikakve dokaze. Optužnica ih tereti da su „5. aprila 1999. godine u ranim jutarnjim satima preduzeli akcije u selima Inatovce, Lovce, Pograđe i Ugljare, gde su sa namerom i umišljajem/voljom ubili, ranili, zapalili žive civilne albanske žrtve, uzeli kao taoce, silovali, pretukli, maltretirali, mučili fizički i psihički, pljačkali, uništavali imovinu Albanaca i palili ih, proterivali albansko civilno stanovništvo, uništavali i zloupotrebljavali kulturne i verske objekte”.
Šta se krije iza svega ovoga i kako se posle toliko vremena, tek sada, nalaze krivci za tako velike zločine?
Krvavi obračuni u doba bombardovanja SRJ 1999. godine i njihov strašni epilog posle potpisivanja mirovnog sporazuma u Kumanovu, od početka aprila do kraja jula 1999. godine, najbolje se mogu videti u izveštajima koje je sačinila i objavila misija Oebsa na Kosovu. Oni u zvaničnim i dostupnim dokumentima navode zločin koji se, prema izjavi svedoka, dogodio 18. aprila 1999, kad su se pripadnici paravojne jedinice vozili na ukradenom traktoru. Naveli su da su sreli petoricu Albanaca i da su ubili četvoricu. Isti događaj je opisan i na 204. strani, ali se navodi da se dogodio 5. aprila, da su Albanci vozili traktor i da ih je paravojska skinula i pobila. Spirala zločina se nastavlja i nakon dolaska mirovnih snaga sredinom juna, a predstavnici Oebsovog odeljenja za ljudska prava, 25. jula, nakon obilaska Podgrađa, Lovca i Ugljara, utvrđuju da se tamo već mesec dana nalazi masovna grobnica. U njoj je pronađeno 11 tela, a u okolini još nekoliko. Reč je o Srbima koji su otimani, zatvarani i ubijani u ovom kraju.
„Oca jednog od nestalih je 8. avgusta kontaktirao jedan Albanac koji je od njega hteo da kupi ovce. Albanac ga je upitao da li mu je sin nestao, što je otac potvrdio. Kupac je rekao da mu je sin dobro, rekao mu je i ime osobe koja ga je navodno držala u pritvoru i zatražio 7.000 nemačkih maraka da bi mu sin bio pušten na slobodu. Otac nije imao para, ali je u zamenu ponudio traktor, koji je kupac prihvatio sledećeg dana. Albanac je 11. avgusta ponovo došao kod oca koji mu je dao 2.200 nemačkih maraka i nešto odeće za sina. Otac nestalog dao mu je i 29 ovaca, koje mu kupac nikad nije platio. Nijedna žrtva nije viđena sve do 9. septembra, kad su njihova tela predata porodicama”, piše u izveštaju.
Ciklus nasilja nije završen, za zločine u doba mira se nije odgovaralo, a represija se, gotovo u potpunosti, preselila u institucije i traje 25 godina. Kad je velika grupa policajaca upala u jedan lepo uređeni dom u Pasjanu i kad su decu s majkama strpali u sobu, jedna devojčica je rekla: „Ovo nisu policajci, ovo su razbojnici – policajci imaju lice.”
Ovde lice imaju jedino oni koji trpe i čekaju slobodu. Iz tog dubokog iskustva trpljenja i juče se u Pasjanu čula rečenica: „Nije muž i čovek onaj ko tepa, nego onaj ko trpi tepanje!”
