ODUVEK sam želeo da predajem matematiku ruskoj deci, jer sam većinu svog matematičkog znanja stekao koristeći rusku literaturu. Prilika za to mi se, međutim, ukazala tek sada, u penzionerskim danima, i to nakon što je počela specijalna vojna operacija u Ukrajini. Tada sam osetio toliko snažnu potrebu da budem među svojom ruskom braćom iz Luganske i Donjecke oblasti, da sam na sve načine pokušavao da tu želju i ostvarim. Sada, kada sam u tome uspeo, srce mi je na mestu.
Foto: Aleksandar Reka TASS
Ovako Svetislav Stojanović (69), penzionisani profesor matematike iz Vršca, za “Novosti”, objašnjava razlog odlaska u Lugansk, gde od septembra radi kao učitelj matematike u tamošnjoj najelitnijoj gimnaziji.
Više od godinu trajala je njegova potraga za poslom u ratom zahvaćenom području, ali ga to nije pokolebalo. Angažman u Lugansku dobio je uz podršku Ruskog doma u Beogradu i državotvorne organizacije “Narodni front” iz Moskve. Prethodno je prošao niz provera i intervjua, uključujući i razgovor sa ministrom prosvete Luganske narodne republike, što i ne čudi, ako se uzme u obzir da je Stojanović, kako veli, jedini stranac koji je dobio posao u njihovom državnom obrazovnom sistemu.
POSTAO MEDIJSKA SENZACIJA
DOLAZAK ovog Srbina u Lugansk toliko je oduševio naciju, da su o njemu sa posebnim pijetetom pisali i “Komsomolska pravda” i “Rosijska gazeta”, a reportaže pravile federalne televizije RT i Prvi kanal.
– Većina Rusa to gleda sa velikim simpatijama, jer shvataju da sam došao iz lične želje, koju sam jedva ostvario. Stalno mi se klanjaju zbog toga i obraćaju mi se sa velikim uvažavanjem – zadovoljno se Svetislavu smešio sedi brk dok nam je to govorio.
– Nisu se Rusi do sada susreli sa tim da neki stranac, iz čiste ljubavi, traži da predaje njihovoj deci u školi, i to u ratnom okruženju. Zato je procedura toliko trajala – pojašnjava naš sagovornik.
Професор Светислав Стојановић са ученицима луганске гимназијеFoto: Фото: Александар Река ТАСС
POGLEDAJ GALERIJU
Za kratko vreme ovaj Srbin sa odličnim znanjem ruskog jezika postao je omiljeni kolega i učitelj u luganskoj Gimnaziji broj 60. Iako se obrazovni sistem u mnogome razlikuje od našeg, jer gimnaziju pohađaju deca od prvog do jedanaestog razreda, Stojanović, tvrdi da nije imao nikakvih poteškoća da se uklopi. Matematika je, kaže, svuda ista. Jedino mu je trebalo vremena da se privikne na ogromno poštovanje, koje se ukazuje učiteljima, kako tamo nazivaju sve prosvetare.
SRBI OSNOVALI GRAD U 18. VEKU
LUGANSK i mnogobrojna druga mesta u centralnoj Ukrajini su polovinom 18. veka, uz podršku Rusije, osnovali Srbi, koji su se tu doselili tokom Velike seobe. Tada je došlo oko 10.000 srpskih porodica. Tu su oformili oko 43 manja mesta, koja i danas nose imena srpskih gradova. I moj Vršac, ali i obližnje selo Pavliš imaju svoje imenjake. Takođe i Subotica, Pančevo. To je istina, koja se, nažalost, ne izučava ni u našim, ni u njihovim školama – ističe profesor Stojanović.
– Uživam što beskrajno poštuju učitelje. Takvo uvažavanje đaka nisam doživeo za svih 40 godina rada u prosveti u Srbiji. Često mi suze krenu na oči, kada me deca posle časa zagrle, uz reči zahvalnosti što sam im održao čas. Tako se ophode prema svim mojim kolegama. Stalno nam nešto poklanjaju, crtaju, prave. Uživanje je raditi u takvoj atmosferi – prenosi nam Stojanović svoje utiske.
Foto: Printskrin Sa direktorkom Ginazije u prilogu na TV
Naglašava i da Rusija, čijim delom sebe sada smatraju žitelji Luganska, 5. oktobra obeležava Dan učitelja kao državni praznik. To, veli, dovoljno govori kakav odnos imaju prema ljudima koji im obrazuju decu i oblikuju ih u dobre ljude.
Svetislav časove drži u pet odeljelja viših razreda. Radi normu i po, što mu nije teško, jer je, kaže, tu i došao da bi nadomestio nedostatak profesora matematike, budući da su brojni Lugančani poginuli tokom sukoba u toj oblasti 2014. ili su sada mobilisani.
Foto: Printskrin Gimnazija broj 60 u kojoj predaje
– Nema porodice u Lugansku, koja u poslednjih devet godina nije izgubila bar jednog člana. Posledice rata se osećaju, ali se život generalno vraća u normalu. Sve institucije rade, nema nestašica hrane, razrušeni objekti uveliko se obnavljaju. Desi se ponekad da nestanu struja ili gas, pa meštani, zbog ranijeg lošeg iskustva, odmah u strahu gledaju u nebo, plašeći se da ne padne neka granata, jer se linija fronta nalazi na stotinak kilometara odatle.
PLIVA ZA ČASNI KRST
SVETISLAV ima brata blizanca Velibora, takođe penzionisanog profesora matemetike. Obojica su radni vek provela u Hemijsko-medicinskoj školi u Vršcu. Porodično gaje ljubav prema Rusiji i pravoslavlju. Otkako se na Gradskom jezeru u Vršcu organizuje plivanje za časni krst, oni uvek učestvuju. Na predstojeće Bogojavljenje prvi put će biti razdvojeni, jer će Svetislav biti na radnom zadatku u Lugansku. Planira da tog dana učestvuje u tamošnjem pogruženju i tako nastavi dugu porodičnu tradiciju.
Uprkos svemu, on kaže da se tu oseća bezbedno. Kao svoj na svome. Sa učiteljskom platom može lepo da živi i da putuje kad god ima vremena. Ovu školsku godinu će odraditi do kraja, a ako bude bilo potrebe, ostaće i sledeće, posle čega planira da se definitivno povuče u svoj Vršac i tu sa porodicom mirno provede penzionerske dane.
Powered by WPeMatico
