MEDICINA I RVANJE DVE VELIKE OPSESIJE: Zvezda šampiona Srbije u rvanju, Uroš Lečić: Ta reč je za mene – zakon!

    Dominatno i samouvereno, kakav je na stručnjači od kada je u petoj godini prvi put zakoračio, Uroš je u kategoriji 82 kilograma, u finalu savladao rivala, Kristofera Kovača, tehničkim tušem, već u prvoj rundi i okitio se šampionskim lovorom.

    Opšti utisak i priznanje, iz aviona uočljivo, da je najperspektivniji i najbolji mladi rvač Srbije, došlo je kao jagoda na torti sa šlagom i opredelilo Uroša, da pored anatomije koju sprema za januar 2025. godine, nastavi još jače, ka ostvarenju sna.

    – Velika mi je želja da postanem standardni senioraki reprezentativac Srbije, a anatomiju obožavam i namerno sam je ostavio za kraj ispita iz prve godine, kako bih joj se u zimskoj pauzi, posvetio sa velikim pijetetom i strašću i dobio najvišu ocenu – iskren je Uroš, koji skoro svakodnevno kolima putuje na predavanja u Novi Sad i uveče se vraća na treninge.

    – Nije mi ni malo teško, dok vozim, a deonica nije velika, pustim misli, uživam i relaksiram se, kako bih što spremniji i maksimalno koncentrisan, dočekao svaki večernji trening u Proleterovoj kući, u Domu borilačkih sportova u centru Zrenjanina – nastavlja Uroš, uz napomenu da je kraj svakog dana rezervisan za učenje.

    Uz apsolutno razumevanje svojih roditelja, Dušanke i Dalibora, podršku da  istraje i kada je najteže, pruža mlađi brat, trinaestogodišnji Aleksa, koji je talentom, takođe već stekao status mlade rvačke nade Proletera.

   Izuzetno nadarena generacija Proleterovih rvačkih beba, u kojoj su pored Uroša i Jovan Miolski i Andrija Mihajlović, odlični studenti prava, zatim Branko Đukić i David Molnar, koji je na Tehničkom fakultetu Mihajlo Pupin, očekivano je izazvala pozitivan bum na rvačkoj sceni Srbije i sa višegodišnjim seniorskim stažom, obezbedila sijaset uspeha i radosti klubu iz grada na obalama Begeja.

    Jednu od želja da kao ekipa postanu najbolji u Srbiji su već ostvarili, polako se ispunjava i san da obezbede mesto standardnih reprezentativaca, a san koji još dečački sanjaju, je da se domognu Olimpijskih odličja i slušaju himnu Srbije sa pobedničkog postolja.

   – To je naravno san svakog mladog sportiste koji se svakodnevno suočava sa realnim izazovima savremenog sporta, napornih treninga i ko u tome trijumfuje, napravio je veliku stvar – konstatuje Uroš Lečić, ne skrivajući da bi bio presrećan da se nađe na zlatnoj grani Olimpijskih igara u bližoj budućnosti, ali i svetskih i evropskih najvećih nadmetanja.

   – Veoma koncentrisano sledim viziju i poimanje sporta, obožavam da radim i treniram i najveća mi je žal kada sam sprečen da se pojavim na strunjači – nastavlja Uroš, uz osmeh prisećajući se početaka i dečačkih dana, kada mu je najveća kazna bila, sa zbog nekog nestašluka, ne može na trening.

   – Reč trenera, za mene je zakon, on mi je kao otac, a klub porodica i svetinja iznad svega  – dodaje najbolji mladi rvač Srbije.