Srbija, bez obzira na to za koga glasa, nije za mržnju, nasilje i ekstremizam nigde, veruje predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić. Sigurna je, kaže, da građani od svojih predstavnika u parlamentu očekuju da se bore za njihove interese, umesto duvanja u pištaljke i vuvuzele. Ističe: „Zato se trudim da pokažem veću fleksibilnost i da smo spremni za dogovor. Nažalost, opozicioni prvaci su postali ekstremisti i kao parlamentarci daju legitimitet ekstremizmu. Bez obzira na to, nastaviću da pokušavam da dođemo do dogovora, jer je važno da Srbija u ovim kompleksnim geopolitičkim uslovima ostane stabilna.”
Bili ste premijerka, sada ste predsednica skupštine, šta je teže?
Teško je uporediti, ne postoje dva različitija mesta. Kao premijer svaki dan rešavate obilje problema, ali sve zavisi od vas, vašeg tima, sposobnosti i posvećenosti, u tom smislu je intenzivnije, ali lakše. Mesto predsednika skupštine je manje intenzivno, ali mnogo šta zavisi od opozicije. U tom smislu je, bar meni, teže, zato što svaki neuspeh, recimo ono što smo videli na poslednjoj sednici o budžetu za 2025. godinu, smatram i ličnim neuspehom.
Zašto ličnim?
Zato što uvek mislim da sam, možda, mogla da učinim još nešto.
Dali ste pauzu, pozvali na konsultacije, držali kolegijum, opozicionari se nisu odazvali…
Bila sam otvorena za dogovore, ali opet, možda sam mogla više da uradim da bismo ipak imali dostojanstvenu i civilizovanu raspravu o najvažnijem zakonu za sve građane, reč je o platama, penzijama, rastu…
S druge strane nije bilo dobre volje i za to ste, na neki način, vi krivi, prihvatili ste kršenja pravila uz dogovor. Sasvim opravdano ste izrekli meru isključenja Borislavu Novakoviću, koji se unosio u lice premijeru Milošu Vučeviću i vikao, a onda se dogovorili da on ipak može da bude u sali…
On je sedeo u sali, ali nije pravio haos, pokazao je, u tom trenutku, zavidan kapacitet za dogovor, a cilj je da ne pravimo cirkus od skupštine. Trudim se da pokažem da kad imamo fleksibilnost, otvaramo vrata sledećem dogovoru, izgradnji poverenja. Nažalost, to je izostalo za raspravu o budžetu, kad je bilo najpotrebnije za sve građane…
Kad dozvolite da se pravilo može kršiti ako se dogovorite, onda se i kod sledećeg kršenja očekuje dogovor, što znači da pravila važe, osim ako se ne dogovorimo drugačije…
Razumem da ljudi očekuju poštovanje pravila, ali takođe očekuju da parlament radi, da vide dostojanstvo. Moguće je da nisam u pravu, ali pokušavam da pomirim to dvoje, što nije uvek lako. Nažalost, u ovom trenutku, u parlamentarnoj opoziciji imamo ljude koji su batalili politiku i postali ekstremisti, to je najmanje dobro za njih, ali nije dobro ni za Srbiju. Dajem sve od sebe da pokušamo da u Narodnoj skupštini pokažemo da smo spremni za dogovor i nastaviću…
Opozicija je odgovorila zahtevom za vašu smenu…
To je njihovo pravo, potpuno u skladu s demokratskim principima. Razgovaraćemo o tome, kao i o izglasavanju nepoverenja vladi. Prvi zahtev za izglasavanje nepoverenja vladi nisam mogla da prihvatim zbog zloupotrebe potpisa dve poslanice, sada su podneli novi i to će biti na dnevnom redu. Mi ćemo dati kvorum, ali ni u jednoj ozbiljnoj državi niko ne traži da se raspravlja o smeni predsednika parlamenta i o izglasavanju nepoverenja vladi, ako nije ubeđen da je makar blizu blizu toga da obezbedi kvorum. To je politički rijaliti, koji će najviše štete naneti njima samima. Sve više ljudi u opoziciji ne želi da učestvuje u tom ekstremizmu, pa najveća opoziciona grupa sada ima 13 poslanika. Da ne pokazujemo toleranciju i fleksibilnost, oni bi uspeli u nastojanju da dođu u priliku da kažu kako mi nismo spremni na kompromis, tiranija…
Opozicija vam, s pravom, zamera spajanje rasprave o velikom broju tačaka dnevnog reda, bez ičega zajedničkog. Tačno je da su oni objedinjavali mnogo više, ali građani su vas birali da ne radite isto i niste na početku, zašto sada radite?
Činjenica je da su oni to radili mnogo grublje, ali razumem. Ne bi toga bilo da možemo da se dogovorimo da debata bude civilizovana, bez zloupotreba. Zbog zloupotreba smo pribegli tom mehanizmu, mada se slažem da nije najbolji, ni demokratičan, ali radimo to u interesu građana i privrede, koji čekaju važne zakone. Trudiću se da i to ispravim, ali pogledajte prethodni i ovaj saziv, videćete da je, bez obzira na to šta je na dnevnom redu, opoziciji jedina tema Aleksandar Vučić, koji je ovakav i onakav, o zakonima ni reči.
Vučić jeste glavna tema, čak i kad se raspravljalo o tragedijama u „Ribnikaru” i u Malom Orašju i Duboni, ali zar ne mislite da je bolje razdvojiti tačke? Izbegli biste kritike parlamentu iz EU, gde vas opozicija stalno tuži…
S jedne strane, bilo bi bolje, a s druge, manje efikasno za građane i sveukupni napredak Srbije. Kada sam ja, na poziv Aleksandra Vučića, ušla u vladu 2016, opozicija je bila jaka, Goca Čomić i Goran Ćirić su predstavljali DS, Čeda Jovanović LDP, Nenad Čanak LSV, pa radikali, svi su se bavili zakonima, kritikovali. Bilo je teško doći u parlament, trebalo se dobro pripremiti. Danas, nažalost, toga nema. Samo Aleksandar Vučić, lični napadi, dehumanizacija. Nisam baš srećna zbog grupisanja raznorodnih predloga, pribegli smo tome zbog efikasnosti, ali razmotriću to. Opozicija mi je na kolegijumu uoči poslednje sednice skrenula pažnju da ranije nije mogla da obrazlaže svoje predloge dopune dnevnog reda, omogućila sam joj na sednici da to učini. Niko se nije javio za reč da govori o svom predlogu, samo Milica Marušić Jablanović iz Ekološkog ustanka. Dogovor nije bio bitan, zato što su promenili mišljenje, hteli su da prave cirkus od parlamenta.
Predsednik NDSS-a Miloš Jovanović rekao je da treba blokirati parlament, a potrebno je, vrlo brzo, usvojiti zakone važne i za građane i za evrointegracije…
Nastaviću da držim kolegijume, da bismo se dogovarali, daću sve od sebe, ali zavisi i od druge strane. U meni uvek imaju sagovornika da ispunimo svoju dužnost, a to je da parlament pokaže drugačiju sliku iz poštovanja prema svim građanima. Vuvuzele nisu ni reči, ni politika.
Najavili ste nastavak rada Radne grupe za primenu preporuka ODIHR-a…
Nažalost, koliko god svi pričali o potrebi primene preporuka ODIHR-a, opozicione poslaničke grupe SSP i Srce i dalje ne učestvuju u radu Radne grupe. Tražili su da ODIHR učestvuje u radu, da bi i oni učestvovali. ODIHR je prihvatio da učestvuje. Prošle nedelje smo imali sastanak Radne grupe, ODIHR je prisustvovao, oni nisu došli. Tražili su nešto, omogućeno im je, a onda neće da učestvuju. Nastaviću da pozivam. Druga važna stvar, posebno za one proevropske, jeste to što je i predsednik Vučić postavio kao cilj, da mi do kraja 2026. završimo sve unutrašnje reforme, ispunimo sve što se traži od nas da bismo postali punopravni član Evropske unije. Tu parlament igra ključnu ulogu, pa hajde da razgovaramo kako da svi zajedno doprinesemo. To je nadstranačko. Kažete da vam je evropski put na prvom mestu, hajde da radimo zajedno na tome. Ako ne želite, u redu, neka građani vide da pričate jedno, a mislite drugo. I to je deo politike.
Predsednik Vučić je rekao da ćemo dati i ono što nema nigde na svetu, zašto bismo dali nešto što bi moglo da bude štetno za državu? Imamo zahteve da nam takoreći nevladine organizacije odlučuju o izborima, ko je njih izabrao, svaki građanin je glasao za neku izbornu listu…
Mi prvi put imamo parlamentarnu radnu grupu koja uključuje organizacije civilnog društva, čak je, zarad inkluzivnosti i transparentnosti, vodi jedna od njih – Transparentnost Srbija. Ali NVO ne odlučuju, pitaju se, konsultuju, ali nije da one odlučuju o svemu. Postoji sistem odlučivanja u Radnoj grupi. Drugo, nikada, koliko god bili transparentni i otvoreni za predloge i sugestije koje dolaze iz EU ili drugih zemalja, a koje ne postoje kao takve u nekim zemljama, jednu stvar mogu da garantujem našim građanima – nikad nismo usvojili neko rešenje koje može biti štetno za nacionalne interese Srbije. Nikad nismo i nikada nećemo. To je crvena linija. Imali smo, recimo, reformu pravosuđa, išli smo korak dalje od onoga što je uobičajeno u EU, ali nismo ugrozili naše vitalne interese.
Zašto Srbija stalno ide korak dalje?
Zato što nije u uobičajenoj poziciji, već, to je vizija Aleksandra Vučića, vodi najtežu moguću politiku – svoju. Ide, ne samo putem kojim se ređe ide, nego putem kojim niko drugi ne ide, i to uspešno. Želimo da postanemo članica EU, ali, paralelno s tim, da ne ugrozimo tradicionalna partnerstva, da zaštitimo nacionalne interese i da izgradimo nova partnerstva, kako bismo nadoknadili sve što je u ekonomiji propušteno devedesetih i u prvoj deceniji posle 2000. godine. EU to ne voli. Još se raspravljamo oko potpunog usklađivanja sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom. Da pristajemo na sve što nam serviraju, naravno, da ne bismo imali zahteve koji nisu traženi od drugih. Ipak, sada ćemo otvoriti Klaster 3…
Opozicija je bila u Briselu i, kažu, lobirala protiv toga, jer je „korisno Vučiću”…
Oni će početi da jačaju kad shvate da se svoja zemlja ne tužaka u inostranstvu. Mislim da je opozicija takvim ponašanjem izgubila mnogo i kod ljudi koji možda nisu glasali za Aleksandra Vučića i SNS, ali ne žele ni da glasaju za onoga ko ide u inostranstvo i tuži svoju zemlju. Naša opozicija se razlikuje od one u drugim zemljama po tome što usporava Srbiju na evropskom putu. Kad, na primer, pričate s državnicima u Sloveniji, svi će reći da su, bez obzira na političke razlike, zajedno lobirali za ubrzanje evropskog puta, niko nije postavljao klipove u točkove, bez obzira na to ko je bio na vlasti. Tako je bilo u Mađarskoj, Hrvatskoj… Nažalost, naša opozicija u svojoj bezidejnosti, čak, rekla bih, i ova kvazievropska, koristi EU da se bori protiv vladajuće većine, pre svega protiv politike Aleksandra Vučića, bez obzira na posledice po budućnost Srbije. Vreme je da pogleda sebe, da pokuša da bude opozicija koja se bavi politikom, ima viziju, preuzima odgovornost. To bi bilo bolje za nju, ali svakako mnogo bolje i za Srbiju.
Insistira se na ekonomskom napretku, ali nema ga bez stabilnosti u zemlji, koja je, mnogi tvrde, uzdrmana…
Ne slažem se. Mislim da je Srbija u izuzetno teškim i kompleksnim vremenima, svetionik stabilnosti na evropskom kontinentu. Pala je francuska vlada prvi put posle 62 godine, pa nemačka vlada, tek četvrta u poslednjih 75 godina, pa kad pogledate šta se događa u Rumuniji na predsedničkim izborima, u Gruziji, nakon izbora…
Ipak, nije malo ozbiljnih ljudi koji kažu da se radi na destabilizaciji…
Mnogo se radi. Ukoliko bi uspela, Srbija bi stala – to je njihov cilj. Ali, mislim da je realna slika mnogo drugačija od onoga što se prikazuje u tajkunskim medijima i čuje od nekih opozicionih prvaka. Uvek ima nezadovoljnih. Legitimno je protestovati, ali nije legitimno onemogućavati kretanje drugih ljudi. Ovo je enti pokušaj destabilizacije, ali, na njihovu žalost, mislim da građani to jasno vide. Ne možete da uzmete logotipe drugih obojenih revolucija, da preslikate aktivnosti iz njihovih priručnika…
Mislite da vide?
Mislim. Ali mi kao ozbiljni i odgovorni političari, kao vlast, moramo promišljati kako ćemo se tome demokratski suprotstaviti sledeće godine, za dve, tri, jer mi se čini da je to trend koji neće posustati. Možda će se nešto promeniti ponovnim dolaskom Donalda Trampa na čelo SAD u januaru. Ilon Mask vodi jednu od najuticajnijih mreža, vidi šta se preko njih događa. Možda će se to menjati, a do tada mi moramo ljudima stalno da objašnjavamo o čemu se radi i oslanjati se na pamet i inteligenciju naših građana, kojima se zahvaljujem što su do sada bili tolerantni i strpljivi, sve razumeli i zajedno se s nama borili i bore za unutrašnju stabilnost. Možda će, u jednom trenutku, demokratski, na izborima reći da hoće nekog drugog, poštovaćemo volju naroda. Dok god čuvamo institucije, jačamo ih i imamo veru u većinsko javno mnjenje, ko god da je na čelu zemlje, Srbija će ostati stabilna.