VELIBOR Gligorić i njegov verni pomoćnik, profesor Vojislav Đurić, koji su neprikosnoveno zavladali u Akademiji i u kulturno-izdavačkim preduzećima, uspeli su da Živomira Mladenovića potpuno izoluju i obezoružaju.
RAZUMEVANjE Živomir sa budućom suprugom Oliverom neposredno pred rat, Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković
Šta se sa mnom zbivalo kada je za predsednika Akademije došao Gligorić, a za sekretara Odeljenja literature i jezika, kasnije preimenovanog u Odeljenje jezika i književnosti, Vojislav Đurić, sve do trenutka kada sam, sputavan u radu i lišavan autorstva svojih životnih ostvarenja u slavu Akademije, bio primoran da zatražim prevremenu penziju, kada mi je, kao običnom penzioneru, uskraćen dalji rad na više za Akademiju važnih projekata i onemogućeno objavljivanje završenih radova u njenom izdanju, u isto vreme kada su mi bila zatvorena vrata svih izdavačkih preduzeća, podrobno sam pisao u odgovoru na anketu Matice srpske.
Gligorić i njegov verni pomoćnik, Vojislav Đurić, koji su nepri- kosnoveno zavladali u Akademiji i u kulturno-izdavačkim preduzećima preko svojih đaka (koje su u njima nameštali) i uspeli da me potpuno izoluju i obezoružaju, a to im je bilo utoliko lakše što im ja nisam pružao nikakav otpor, radi čega je bilo potrebno javno otkriti zbog čega su oni to činili, jer sam bio svestan da bi oko toga izbio na videlo veliki javni skandal i da će oni, umesto kukavičke zakulisne borbe, preduzeti protiv mene svim moćnim sredstvima koja su zagrabili i povesti javnu podlu borbu i učiniti sve što mogu da bi uništili i ukaljali moj ugled i naučna priznanja koja sam do tada bio stekao u zemlji i inostranstvu. Tako da – time ne bih dobio ništa drugo, nego žaljenje i uniženje sebe i svoje porodice kojoj, kao ni ikom drugom, nisam poveravao u kakvoj sam nevolji. Nisam poveravao ni uglednim prijateljima i kolegama koji su se požrtvovano borili za mene na osnovu onoga što sam do tada bio postigao, iako mi je podmuklo sve omalovažavano da ne bih dobio priznanja koje sam zasluživao, pa čak ni hrabrom, dobrom i pravednom Milošu Đuriću, koji me je sa Petrom Kolendićem i Milanom Budimirom predložio za dopisnog člana Akademije. Kada je Gligorić naložio Vojislavu Đuriću da falsifikuje zapisnik Odeljenja i kada su njega, kao predsednika Akademije, navodno, „predlagači zamolili da zadrži predlog da se o njemu ne odlučuje”, a zatim raširili laž da je Miloš Đurić povukao potpis sa predloga, Đurić je pismom potpredsedniku Akademije Bartošu ogorčeno demantovao to, i zbog te sramotne klevete uskoro umro od infarkta. Ne kajem se što mu nisam otkrio tajnu zbog čega su Gligorić i Đurić tako postupili, jer sam bio siguran da bi ih javno optužio i uvukao ne samo mene, nego i sebe, u borbu sa podmuklim protivnicima u kojoj bi se još više najedio i okrnjio opšti ugled koji je uživao. Tako da je, ako je to neka uteha, na jednodušni zahtev svih, posle prerane smrti, sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Meni nije bilo lako da podnesem udaljavanje iz Srpske akademije nauka, u kojoj sam, pored svih smetnji i pomenute dvojice, postigao znatne naučne uspehe i stekao neosporan ugled i priznanje u zemlji i inostranstvu. Bilo mi je najteže što su rezultati koje sam postigao omalovažavani i što su dela koja sam dugogodišnjim radom ostvario svuda uzdizani, ale ne kao moja lično, nego zajedno sa drugima koji im nisu ništa doprineli. Teško bih to mogao da podnesem da se nisam izolovao u kućicu kraj mora, u brdovitom sutomorskom zaleđu, gde sam nakon prevremenog penzionisanja godinama usamljeno živeo i nastavio mučnu borbu kao „usamljeni vuk”, kako me je moj poštovalac, akademik Dušan Nedeljković u šali nazivao. Dograđivao sam kuću, obrađivao tvrdo kamenito tle, sadio voćke i nastavljao svoj besperspektivni naučni rad, nastojeći da dovršim i pripremim za štampu bar neke od svojih mnogobrojnih neobjavljenih rukopisa. A to mi nije bilo lako u gvozdenoj mreži u kojoj su me držali oni koji su se bojali da ne otkrijem tajnu moga pozajmljenog, što ne reći, ukradenog rukopisa o srpskim realistima.
NE SEĆAM se da sam ikada ikog mrzeo ili mu zavideo, niti sam želeo da nekome nanesem uvredu i zlo, pa čak ni svojim zakletim neprijateljima kakvi su mi postali Gligorić i moj dve godine mlađi kolega, Vojislav Đurić. Čak sam spreman da priznam i njihove zasluge za našu kulturu, iako su oni učinili sve što su mogli da iz svojih sebičnih razloga, unište mene. Draža mi je objektivna, pravedna kritika, nego zaslužena pohvala, i nisam od onih koji ističu sopstvene zasluge i hvale svoj rad. Zato sam bio spreman da pređem ćutke preko svega zla koje su mi pričinili, da prežalim sve što mi je osporeno i oteto i da počnem da se borim da održim, koliko je to moguće, svoj radni elan.
Uspostavio sam vezu sa Kulturnom rubrikom Politike koja mi je rado objavljivala osvrte na važnije pojave u naučnom i književnom životu Jugoslavije. Kao jedan od najuglednijih članova Saveza udruženja jugoslovenskih folklorista, redovno sam učestvovao na njegovim godišnjim kongresima u raznim republikama nekadašnje Jugoslavije, kao i na međunarodnim slavističkim kongresima u svim slovenskim državama, na Balkanološkim kongresima u drugim balkanskim zemljama, kao i na drugim naučnim skupovima u našoj zemlji i inostranstvu i objavljivao svoje referate u zbornicima sa tih kongresa.
Međutim, bili su uzaludni svi moji pokušaji da objavim neke od svojih većih radova u našim izdavačkim preduzećima koja su jedina imala novaca za to. Čak je i Matica srpska, sa kojom sam održavao dugogodišnju saradnju, odbila da mi objavi više godina pripreman kapitalni petotomni zbornik prepiske Jugoslovena sa Česima i Slovacima, iako je i sama učestvovala u omogućivanju moga istraživačkog rada u Čehoslovačkoj. Jedino me je Mladen Leskovac, koji se uporno borio da omogući da Srpska akademija nauka objavi moju studiju Nepoznata drama Laze Kostića (koja je, primorana da to učini, izmenila njen naslov da bi me omalovažila), i pozvao me, kao nezaobilaznog stručnjaka za Lazu Kostića, da kao član redakcije za izdavanje Sabranih dela Laze Kostića, priredim za štampu dve knjige sa njegovim tragedijama i komedijama.
NAJZAd su se, na jedvite jade, našla dva ozbiljna, nepristrasna mlada naučnika, koji su, kao i mnogi drugi, cenili moj rad – Dragan Lakićević kao urednik izdavačkog preduzeća Rad i Ljubinko Radenković kao recenzent, koji su uspeli da objave moju knjigu Traganja za Vukom, 1987. godine. Knjiga je dočekana sa oduševljenim pohvalama od strane stručne kritike i šire javnosti. U Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije priređena joj je svečana promocija, na kojoj su govorili u njenu pohvalu vrsni poznavaoci Vukova života i rada i srpske narodne poezije. Tim pohvalama se pridružio i Miodrag Maticki, samo što je učinio jednu malu, prijateljsku primedbu, da nisam uvek navodio imena onih koji su pronašli izvore kojima sam se koristio. Znao sam da se poveo za netačnim tvrđenjem Ilije Nikolića, u Politici 1970. godine, da je Vojislav M. Jovanović (Marambo) 1960. godine sa njime, kao svojim „učenikom” (asistentom – prim. S. G), učinio „značajno i do danas neobjavljeno otkriće” – otkrio je ime pevača Todora Ikova, autora anonimnog zbornika narodnih pesama u Vukovoj zaostavštini, iako sam to otkriće učinio ja mnogo ranije i o tome pisao još od 1957. godine. Da govornika ne bih doveo u nepriliku, to nisam rekao, već sam samo kratko napomenuo da sam se služio izvorima koje sam sam otkrio. Kako nisam želeo da uzdižem svoj rad, nisam se osvrtao ni na tobožnje „značajno otkriće”, koje je objavio Nikolić, o čemu su, na isti način pisali i drugi, da bi sebi, pored Jovanovića, povećali ugled. Zbog toga što ne volim polemiku, odlučio sam se na nju tek onda kada je Dejan Ajdačić u Raskovniku 1993. godine, između ostalog, napisao: „Za razliku od Živomira Mladenovića, koji prećutkuje Jovanovićev nalaz, Ilija Nikolić 1970. godine sa poštovanjem podseća kulturnu javnost na otkriće Njegoševog (Ikovog) zbornika narodnih pesama”. U obimnom, dokumentovanom polemičkom članku, ukazao sam na neosnovano tvrđenje o prvenstvu Jovanovićeva (Maramboovog) autorstva Ikova zbornika.
Mirjana Drndarski je to u Zadužbini predstavila kao „delimično rezigniranu, delimično uvređenu odbranu od laika”, saradnika Raskovnika, koje je pozvala da odgovore na te optužbe. Razume se da niko nije mogao, ni imao šta da odgovori, ali sam ja na to za mene nipodaštavjuće i uvredljivo pisanje uputio pismo uredniku Zadužbine Nikoli Vujčiću, koje on nije hteo da objavi, dok je objavio novi članak Ajdačića u kome se i dalje zastupalo Jovanovićemo prvenstvo u otkriću autorstva Todora Ikova. Pošto nisam želeo da vodim polemiku sa urednikom lista Vukove zadužbine, ja sam ostavio budućim, nepristrasnim istraživačima, da tu stvar rasprave.
STRUČNjAK ZA LAZU KOSTIĆA
JEDINO se Mladen Leskovac, uporno borio da omogući da Srpska akademija nauka objavi studiju profesora Živomira Mladenovića Nepoznata drama Laze Kostića (koja je, primorana da to učini, izmenila njen naslov da bi ga omalovažila), i pozvao ga , kao nezaobilaznog stručnjaka za Lazu Kostića, da kao član redakcije za izdavanje Sabranih dela Laze Kostića, priredi za štampu dve knjige sa njegovim tragedijama i komedijama.
SUTRA: STROGA TAJNA O PLAGIJATU IPAK PRODIRE U JAVNOST