U IZDANjU Prosvete 1979. godine objavljena je zbirka erotskih pesma knjiga Crven ban, koje je sakupio Vuk Karadžić. Nije teško bilo dokazati da je reč o čistom plagijatu knjige Osobite pjesme i ioskočice koju je priredio profesor Živomir Mladenović.
INERESOVANjA Živomir na foto-kursu u Vrnjačkoj Banji 1929. Foto arhiv porodice Mladenović- Jurković
U novu polemiku sam bio prinuđen da uđem kada je Blagoje Jastrebić 1979. godine iz zbornika Sriske narodne pjesme iz neobjavljenih rukopisa Vuka Stef. Karadžića (koje sam ja priredio za štampu, a da bi se obezvredio moj rad, dometnut mi je kao koautor i Vladan Nedić, koji je učestvovao jedino u korekturi), objavio u izdanju Prosvete petu knjigu Osobite pjesme i ioskočice, sa naslovom Crven ban, pri čemu, u zabludi da je ovu zbirku za štampu pripremio sam Vuk, nije spomenuo odakle ju je, gotovo od reči do reči prepisao, ni ko ju je priredio za štampu.
Nije mi bilo lako da ovu polemiku vodim u svoje lično ime, jer me je sputavao falsifikovani natpis na koricama, na kojem je kao priređivač bio naznačen i Vladan Nedić, ali sam je ipak uspešno okončao, usredsredivši se na odstupanje plagijatora od Vukovih principa izdavanja narodnih pesama, objavljivanja erotskih pesama u desetinama hiljada primeraka, za najširu javnost, koje Vuk nikada ne bi objavio i koje su u Akademijinom izdanju bile namenjene samo naučnim stručnjacima i na ukazivanje, što nije bilo teško dokazati, da je Jastrebić izvršio očigledan plagijat, koji je dolazio pod udar zakona o štampi, zbog čega je on izgubio prisebnost duha…
Polemika je izazvala pažnju široke javnosti. Zbog izvesnosti da će Prosveta u slučaju pokretanja parnice morati da plati milionsku odštetu, njen direktor me je pozvao i ponudio mi novčanu naknadu da od te parnice odustanem. Izjavio sam mu da parnice neće biti, ali sam očekivao da će njegovo preduzeće prihvatiti objavljivanje mojih knjiga. Nje zaista nije bilo, ali su vrata Prosvete i dalje ostala zatvorena za mene.
Uskoro su za mene bila otškrinuta vrata daleko moćnijeg izdavačkog preduzeća – Zavoda za idavanje udžbenika. Njegov ljubazni i preduzimljivi urednik Jovan Pavić stavio mi je u izgled mogućnost objavljivanja mojih rukopisa pripremljenih za štampu. Najpre je došao na red rukopis knjige Na izvorima narodne iesme, snabdeven sa dve stručne recenzije.
Rukopis je tehnički obrađen za štampu, proračunat broj tabaka i predviđen honorar. Uoči Sajma knjiga, objavljeno je u katalogu knjiga Zavoda da je knjiga u pripremi za štampu, kada sam obavešten da je određen još jedan recenzent – Nada Milošević-Đorđević. Nisam imao ništa protiv, jer sam znao da je ona sposoban i objektivan stručnjak. Nisam se prevario.
Moj rukopis je pročitala vrlo pažljivo, načinila mi laskave komplimente zbog doprinosa proučavanju Vuka Karadžića i srpske narodne poezije i učinila nekoliko sitnih redaktorskih sugestija, koje se nisu morale usvojiti, ali ja sam ipak, po njima postupio.
Međutim, svakako na intervenciju Gligorića ili Đurića, glavni urednik P. Pijanović mi je vratio rukopis, sa nepokolebljivom izjavom da se, bez obzira na povoljnu recenziju, neće štampati. Znao sam zašto.
RUKOPIS sam odneo svome izdvaču knjige Traganja za Vukom, Radu, ali sam i tamo naišao na zatvorena vrata. Moja, ranije blagonaklona urednica Ljiljana Simić izvinjavala se da je suviše obiman, a recenzent Nenad Ljubinković učinio mi je mnogo komplimenata, samo sa jednom primedbom – što sam prećutao učešće Vladana Nedića u svome radu. To me je najviše zabolelo, ali nisam mu na to ništa odgovorio, jer još nikome nisam bio otkrio tajnu falsifikovanja naslovne strane petotomnog zbornika Vukovih neobjavljenih pesama.
Novi urednik Srpske književne zadruge, Dragan Lakićević (bivši urednik Rada), koji je objavio moju knjigu Traganja za Vukom, i stručni, meni blagonakloni recenzent Dušan Ivanić, uspeli su na jedvite jade da uvrste u izdavački plan ove ugledne ustanove rukopis moje knjige Život i delo Jovana Skerlića, istina ne u čuvene „plave korice”, već u skromniju kolekciju Zabavnik, ali ja sam ipak bio zadovoljan što sam, posle mnogih uzaludnih pokušaja, uspeo da uđem u red njenih zapaženih autora. Počele su uveliko pripreme za štampanje ovog rukopisa, sa izvesnim teškoćama pošto sam tada živeo u vikendici u Sutomoru.
No, sve te pripreme su bile uzaludne, jer je direktor ove slavne izdavačke ustanove bio sin Vojislava Đurića, pa mi je urednik Lakićević sa žaljenjem vratio rukopis. Ovoga puta nisam ostao skrštenih ruku, već mi je Beobanka odmrzla potreban novac moje devizne štednje, pa sam knjigu sam štampao i ona je, kao i ranije, dočekana sa pohvalnim kritikama od strane stručnjaka i posle na svečanoj promociji u Kulturno-prosvetnoj zajednici Srbije, kao i od dnevne štampe.
ZAUZIMANjEM, sa ljubaznim i meni blagonaklonim urednikom Rada, pesnikom Novicom Tadićem, unet je u izdavački plan ovog preduzeća i jedan deo iz rukopisa moje obimne knjige Na izvorima narodne pesme, pod naslovom Neobjavljene pesme Vuka Karadžića. Knjiga je, kao i Traganja za Vukom, predviđena da bude objavljena povodom Vukovog sabora. Nenad Ljubinković je ovoga puta dao bezrezervno pozitivnu recenziju. Očekivala se još recenzija Nade Milošević-Đorđević. Međutim, kako se očekivalo da će i njena recenzija biti pozitivna, ja sam rukopis uzeo natrag, kada mi je urednik Novica Tadić ogorčeno i sa žaljenjem saopštio da je, mimo njegovog znanja i odobrenja, mesto moje, ušla u štampu njena knjiga. Odlučio sam da više nikoga ne molim, već da i ovu knjigu sam objavim.
Srećom, u Vukovoj zadužbini sam se sreo sa svojim odanim prijateljem i poštovaocem, Dušanom Ivanićem, i on mi je, prelistavši moj rukopis, preporučio Čigoja štampu. Tako mi je knjiga Neobjavljene pesme Vuka Karadžića, sa srdačnom preporukom Nenada Ljubinkovića kao recenzenta, objavljena 2004. godine i naišla na lep prijem, iako više nisam imao potrebu da joj priređujem promociju.
KAO VRLO rado pozivan na naučne slavističke skupove, u referatu „Autobiografsko u delima Sime Matavulja”, koji sam saopštio na Međunarodnom slavističkom sastanku 12. septembra 1987. godine, kratko sam spomenuo kako je Gligorić, kada sam na Kolarčevom narodnom univerzitetu držao ciklus predavanja o srpskim realistima, sprečio studente da im prisustvuju. Uzbunila se redakcija sastavljena od mladih stručnjaka, koji su me inače cenili i rado pozivali na ove naučne sastanke, i od mene su odlučno zatražili da to iz referata izbacim pre štampanja, pri čemu mi je sekretar Međunarodnog slavističkog centra rekao da su moje rasprave sa Gligorićem predmet za „žutu štampu”.
Ja nisam pristao da to mesto uklonim iz referata, pa sam ga uzeo da ne bude štampan u zborniku za tu godinu, ali nisam želeo da o tome pišem u „žutoj štampi” i referat sam objavio u Letopisu Matice srpske, u svesci koja je izašla iz štampe 2001. godine, izostavivši mesto koje je toliko uznemirilo redaktore zbornika referata sa Međunarodnog slavističkog skupa iz 1987. godine, rešen da više takve osvrte u svojim radovima ne činim i da zauvek sahranim u dušu tajnu o tome, šta su mi sve učinili Gligorić i Vojislav Đurić. Kako je ta tajna ipak prodrla u javnost, tome je doprineo Dragan Stanić (Ivan Negrišorac) kao sekretar Matice srpske i urednik njenoga Rada Matice Srpske.
UNAZAĐEN JAVNI UGLED
I PORED svih ometanja, potiskivanja iz javnog i književnonaučnog života, profesor Mladenović je uspeo da se održii sačuva svoj naučni autoritet i uvažavanje i učešće na raznim naučnim skupovima, ali ga je bolno tištalo što nikome nije mogao da otkrije tajnu o tome koliko je njegov naučni rad i javni ugled unazađen i onemogućavan od strane Gligorića i Vojislava Đurića. Njih dvojica su, uspevši se na najviše naučne i javne položaje, uživali sve veći ugled među svojim mnogobrojnim učenicima, kojima su omogućavali ugledna mesta na univerzitetima i drugim kulturno-naučnim ustanovama.
SUTRA: GAŠENjE BEOGRADSKE FILOLOŠKE ŠKOLE