Dugo već u Srbiji traje borba za pravo svakoga da slobodno, bez straha, iznese svoje mišljenje. Isto toliko i zalaganje za vladavinu prava, da zakon važi podjednako za sve. Zašto je nešto što bi trebalo da bude normalno i što nikom nije sporno, tako kažu, preraslo u neprestanu borbu? Zato što, po ovim borcima, izražavati se slobodno znači deliti njihovo mišljenje. Ko misli drugačije, u najboljem slučaju je uplašen čovek, koga treba osloboditi, koliko god se on tome opirao. Ako se u tom „oslobađanju” prekrši zakon, ne može se odgovarati. Ipak je to borba za slobodu.
U ovakvo shvatanje slobode izražavanja i vladavine prava najvećih boraca za te „evropske vrednosti” mogli smo se uveriti mnogo puta do sada, ali u ovim danima studentskih i drugih protesta, jasnije se vidi. Prema trenutnim merilima ovih boraca, slobodan je samo onaj čovek koji podržava one studente koji blokiraju fakultete i svim srcem ih bodri da, kako kažu, izdrže i izbore se za ispunjenje svojih zahteva. Kojih tačno zahteva? Onaj ko postavlja ovo pitanje, po navedenim kriterijumima, jeste nesvesno biće, protivnik „naše mladosti”, koja je, kako reče jedan profesor, pokazala ogromnu hrabrost da se bori za svoju budućnost u ovoj zemlji. Studenti se bore, tumači njihove ideje profesor, protiv onih koji su oteli državu, uništili institucije, protiv medijskog mraka, za vladavinu prava, za to da svako odgovara za svoja (ne)dela, za slobodne medije… Profesor je ponosan na „te mlade ljude, svi su položili najvažniji ispit u životu”.
Dok ga, ovih dana, nisu učinili ponosnim, profesor-tumač bio je strašno ljut na studente što se ne bune protiv „uzurpatorske vlasti”, objašnjavao im javno da treba da se osveste i u tome imao podršku izvesnog broja kolega istomišljenika. Sada, pun ponosa, bodri „osvešćene” studente da izdrže. U čemu i do kada? Plenumi još nisu sročili. Političari i „nezavisni” intelektualci i mnogi koji bodre studente u „izdržavanju”, sve češće se oglašavaju objašnjenjima šta bi trebalo da bude na kraju – smena „uzurpatorske, diktatorske vlasti”. Sloboda. Međutim, kod nas je i sloboda postala relativan pojam. „Oslobodioci” kažu da ljudi ćute iz straha od vlasti. Može biti. Ali ima i onih, nije ih malo, koji su, primeri svedoče, u strahu od „oslobodilaca”.
Nedavno smo u direktnom prenosu mogli da vidimo demonstrante na, kako su objavili „profesionalni” mediji, studentskom protestu ispred RTS-a, koji su terali novinarku „Informera” sa tog skupa, ali joj praktično nisu dozvolili da ode. Dok je pokušavala da se izvuče, pratili su je u stopu, unosili joj se u lice, vikali, gurali je… Bila je to vrlo mučna scena, toliko mučna da je jedna Beograđanka izašla iz zgrade i pozvala novinarku da se skloni unutra. Jedva je uspela da zatvori vrata iza nje, budući da su „mirni” demonstranti pokušavali da uđu. Ova Beograđanka imala je dovoljno hrabrosti da izađe na ulicu i pomogne Branki Lazić, ali je dala sve od sebe da ostane anonimna. Pokrila je glavu kapuljačom i čim je zatvorila vrata brzo pobegla uz stepenice. Uplašila se reakcije vlasti? Neće biti. Ovaj događaj bio je strašno zabavan „profesionalnim” medijima, novinarska udruženja nisu videla ama baš nikav problem, a još manje im je palo na pamet da se oglase nekim makar protokolarnim saopštenjem. Da se u ovakvoj situaciji našao neki „profesionalni” novinar, oglasila bi se ne samo naša, nego sva svetska novinarska udruženja, evroparlamentarci, Stejt department…
Profesor Slobodan Antonić, pod svojim imenom, napisao je tekst „Nikome ne biti korisni idiot”, gde je naveo da je njegovo „pokolenje u četiri navrata bilo u prilici politički, pa i životno izmanipulisano”. Piše: „No, naučio sam lekciju. Treći put već nisam padao na priče ’samo da ovi odu’. Odmah sam gledao ko treba da dođe.” Pisao je o „luksemburškim medijima”, studentskim protestima, autošovinizmu… Izneo čovek, oštar kritičar vlasti, svoje mišljenje i doživeo da bude „zvezda” u „profesionalnim” medijima, gde kolumnista piše da ga je Antonićev tekst „duboko pogodio i uznemirio” i ističe: „Koliko je potrebno knjiga pročitati, napisati, predavanja održati i slušati ispita da bi relativno funkcionalna osoba shvatila da problem društva nisu korisni idioti, već oni drugi idioti koji uništavaju sopstvenu zemlju, besomučno je pljačkaju i guše svaki mogući demokratski potencijal.” Mnogo je toga kolumnista spočitao Antoniću i, kao i uvek kad mu se ne sviđa nečije mišljenje, sve to „biranim” rečima sročio.
Slično Antoniću, prošao je, ne prvi put, američki ambasador Kristofer Hil, koji je rekao da se „Srbija kreće u pravom smeru”. Odmah je rekao da će „neki ljudi imati veliki problem s tim odgovorom, ali kad imate perspektivu koju sam ja imao, da ste odsutni i da se vratite, vidite da je to država koja ima ambiciju”. Hil kaže da vidi zemlju „u kojoj sve više ljudi može da ispuni svoje lične ambicije i nacionalne time što su ovde, smatram da je to ohrabrujuće”. Konstatovao je: „Siguran sam da ću zbog ovoga dobiti poruke mržnje, ali mislim da Srbija ide u pravom smeru. Morate da se uporedite s drugim zemljama da biste razumeli zašto verujem da idete u pravom smeru.” I nije dugo čekao na novo pismo lidera SSP-a Dragana Đilasa. U onom prvom mu je objasnio šta se od njega očekivalo da uradi, a u ovom ga pita da li, između ostalog, „žmuri na ono što režim radi, zbog unosnih poslova američkih kompanija u Srbiji”, navodi da „oni koji su budućnost Srbije blokiraju fakultete, iako ih vlast optužuje da su pod uticajem stranih obaveštajnih službi, iako ih BIA poziva na razgovore”. Piše i da je Hil razočarao ljude ovde i da niko od njega nije tražio pomoć i da se ne meša u naše unutrašnje stvari… Dugačko je to pismo.
Antonić, sasvim sigurno, neće odustati od iznošenja svog mišljenja, koliko god to „uznemiravalo” kolumnistu i njegove istomišljenike. Da je razmišljao šta će reći kolumnista, ne bi ni napisao tekst. Ni ovaj, ni mnoge druge, koji su takođe bili baš „uznemirujući”. Danas je u Srbiji to velika hrabrost, zato što su oni koji se s njim slažu tihi. Ćute, strah ih je poruka na društvenim mrežama, a i nije fensi ne biti bezuslovno uz „našu mladost”. Hilu je, šta god rekao, sasvim svejedno što će njegovo mišljenje izazvati „poruke mržnje”, on je ovde, što je i sam u istom intervjuu kazao, da zastupa interese svoje zemlje. Ona anonimna Beograđanka i dalje će davati sve od sebe da ostane anonimna, da se ne bi našla na onim spiskovima koje, kako sami izjavljuju, ovih dana prave razni stranački lideri, i ne samo oni. Spiskove onih kojima će biti zabranjeno ne samo da iznose šta misle, neki će, po spiskovima, u zatvor, drugi će ostati bez posla, neće moći da se „vade da su samo radili svoj posao”, a neki bi mogli da ostanu i bez prava glasa, ukoliko bi se nekako mogao ozakoniti predlog glumice Vesne Čipčić da se svima iznad 60–65 godina zabrani da glasaju, mladost ima da odlučuje. A mladost kao mladost. Tek kad dođe u ove godine koje Čipčićeva pominje, ili malo ranije, naučiće onu narodnu – da mi je ova pamet, a one godine.