Mislim da Srbi nisu shvatali kada ste ih upozoravali da je oduvek postojala ambicija da se vlast sužava. Prosečan glasač ne voli previše kad mu se citira Monteskje, zar ne?
Jedan moj prijatelj znao je da se šali govoreći „šta će mi vlast ako ne mogu da je zloupotrebim”. U Srbiji nema značajnije političke tradicije demokratije i institucija koje bi bile brana zloupotrebi vlasti. Vlast je uvek bila viđena kao plen, još od Glišićeve „Glave šećera” do danas. Međutim, ne treba potcenjivati prosečnog građanina, on mnogo više nego što se misli razume zašto su važni demokratski parlament, nezavisno sudstvo, odgovorna i kontrolisana vlada. Danas populizam nastoji da te standarde relativizuje, da osiromaši politiku od svake ideje.
Vi, s druge strane, kao da niste mnogo marili za politički marketing i tehnologije dolaska na vlast. Grešim li?
Nisam upotrebljavao populističke metode i parole, smatram da političar mora da bude ozbiljan. Problemi su najčešće složeni, ni rešenja ne mogu biti jednostavna, ali moraju biti razumljiva građanima. I morate biti dosledni. Dok sam vodio DS, na primer, on je bio odlučno protiv rata, tražili smo prestanak bombardovanja Vukovara i Dubrovnika, jednako kao što smo tražili prestanak bombardovanja Srbije 1999.
Recimo, posle agresije NATO-a, poslali ste pismo svim opozicionim liderima. Svi su došli na sastanak. I Đinđić i Kostunica. Došli su zbog Vašeg autoriteta. Vi ste bili praotac DOS-a, iako je to malo poznato. Zašto ste se sklonili iz igre?
Trenutak mi se činio odsudnim, da opozicija nešto mora da uradi. Morali smo da se okupimo i pokušamo da radimo zajedno. Svi su došli na sastanak, prvi sastanci DOS-a održavani su u Demokratskom centru. I Drašković se kasnije pridružio, ali nije izašao na izbore na listi DOS-a. To ga je koštalo. Inače, pogrešan vam je utisak da sam se sklonio iz igre. Bio sam politički aktivan sve do kraja mog poslednjeg mandata 2020. godine, kad smo se DS i ja udaljili zbog bojkota.
Podsećam i da ste se 2003. godine kandidovali za predsednika Srbije protiv Tomislava Nikolića. Malo ko se seća da ste tada osvojili više glasova nego Boris Tadić sledeće godine u prvom krugu, kad je postao šef države.
I to je bio važan politički trenutak posle ubistva Đinđića i vanrednog stanja. Postojala je izvesna dezorijentacija u proevropskom biračkom telu. Složili smo se da bi bilo važno da demokratska evropska opcija ima predsedničkog kandidata da se sačuvaju demokratski glasovi, da se ti glasovi ne bi rasuli, na narednim izborima ih je teško pokupiti. Tada je, međutim, za uspeh izbora bila potrebna izlaznost veća od 50 odsto. Labus i Koštunica su svoje birače pozvali da bojkotuju predsedničke izbore, što je praktično onemogućilo prelazak tog cenzusa. Dobio sam 893.000 glasova u prvom krugu, nekih 40.000 glasova više od Borisa 2004. godine, ali tada više nije bio potreban cenzus.
Tri srpska vladara su Vaša politička deca: Đinđić, Koštunica i Tadić. I svako od njih Vas je na svoj način izneverio. Da li vlast ne poznaje zahvalnost i prijateljstvo?
Moje poznanstvo, pa i prijateljstvo sa svakim od njih, kao i okolnosti naše saradnje, bili su potpuno različiti. Ljudi se u politici spajaju i razilaze, zbog političkih ideja ili zbog drugih interesa. Moguće je da se posle razlaza ponovo nađu na istom putu. Tako je bilo sa Zoranom. S njim nije bilo samo duboko prijateljstvo, nego i saradnja, pa i moj veliki uticaj na njegovo sazrevanje u Nemačkoj. S Borisom me povezivalo veliko prijateljstvo s njegovim roditeljima.
I pored toga, tokom vladavine DOS-a, bili ste veza između Đinđića i Koštunice, naročito u kriznim situacijama. Zašto se o tome malo zna?
Uvek sam rado citirao Džefersona da je kompromis strategija demokratije. U organizacijama u kojima sam radio stalno sam se zalagao da se, ako je moguće, postigne konsenzus ili bar visok nivo saglasnosti. O toj ulozi „pomiritelja” nisam nikad govorio javno jer sam smatrao da je traganje za rešenjima prihvatljivim za sve normalan politički proces. Rešio sam neke krize koje su mogle da imaju ozbiljne posledice.
Dopada mi se jedna Vaša teza: U Srbiji su inteligencija i poluinteligencija navikle da budu uz vlast, ali i protivnike vlasti, da izigravaju mudre glave.
To se odnosi samo na jedan deo inteligencije, on je bučan, navodno politički aktivan, a pod uticajem je Akademije i Crkve. O ovoj pojavi najbolje svedoči stvaranje DEPOS-a 1992. kad je ta inteligencija htela da ona rukovodi političkim partijama, kao neki krov nad njima. Jedan od njih je tada rekao „mi mudre glave držaćemo dizgine, a stranke će da vuku kola”. To pokazuje kako uopšte nisu razumeli ulogu političkih partija i prirodu višepartijskog sistema ili nisu hteli da prihvate njegova pravila.
Kako gledate na gotovo potpuni nestanak Demokratske stranke? Šta je uzrok tome i kako će uticati na demokratiju u našoj zemlji?
Stranka je izgubila rukovodstvo. A potom i članstvo. Demokratska stranka je propala kad je prestala da brani svoj program, da bude samostalna i nezavisna partija i kad je podlegla pritisku da bojkotuje izbore. Donosila je pogrešne odluke o isključivanju uglednih članova, raspuštanju odbora i omladine, ne shvatajući da se u opoziciji sabiraju snage, a ne rasipaju. Vidimo danas koliko nam nedostaje Demokratska stranka kakva je nekad bila, pa čak i kad je imala samo sedam poslanika u prvom višestranačkom parlamentu. Ona je bila nosilac progresivnih ideja, evropskih vrednosti, antiratnog stava, imala je kompetentne ljude širom Srbije.
Ko Vas je od prethodnih lidera DS-a pozvao da mu date neki savet ili da se obratite Glavnom odboru?
Zvali su, ali obično kad je trebalo da autoritetom prvog predsednika podržim neku njihovu inicijativu. Ali, generalno, razmena mišljenja nije praksa koju neguju naši lideri. Poslednja moja intervencija u DS-u bila je 2020. prilikom odlučivanja o bojkotu izbora. Napisao sam tekst „Šta nije demokratski”, u kojem sam kritikovao politiku stranke. Uvek sam smatrao da je bojkot izbora neprihvatljiv metod, funkcija političke stranke je borba za glasove birača. Međutim, kad sam to pokušao da kažem na tom, za mene poslednjem Glavnom odboru, jedan od tadašnjih potpredsednika me prekinuo posle pet minuta. Zahvalio sam se, sišao s govornice i više nikad u stranku nisam kročio. Odluka o bojkotu bila je duboko pogrešna, o čemu danas govore i mnogi koji tada nisu uviđali grešku. A taj potpredsednik je posle tog Glavnog odbora izašao iz stranke da bi u svom gradu, gde je bio gradonačelnik, ipak okušao sreću na izborima, ali neuspešno.
Mislite da mudrost, znanje i iskustvo danas služe za podsmeh?
I van politike, primećujem danas kod mlađih generacija da misle da od starijih nemaju šta da nauče. To je dosta opasno. Civilizacija je nastala i održavala se kroz intergeneracijsku razmenu. Ne odustajem od prenošenja znanja i iskustva mlađima. Ovih dana raduje me proslava jednog, za mene, moje saradnike i prijatelje, važnog jubileja: Fondacija Centar za demokratiju obeležava 30 godina rada – tu smo obrazovali više hiljada mladih ljudi kroz škole Politeja i Perikles, objavili vredne publikacije kao što je Svetska enciklopedija mira, održali više od 150 ozbiljnih i otvorenih rasprava, s drugima jačali civilno društvo… Održati u Srbiji takvu organizaciju tri decenije smatram velikim uspehom.
Da li Vas je možda Aleksandar Vučić pozvao da se konsultuje s Vama oko nekih važnih državnih pitanja?
Nismo nikad razgovarali.
Šta biste poručili Vučiću, a šta opoziciji?
Preporučio bih mu da se drži Ustava, da poštuje princip da demokratija ne može biti vladavina jednog čoveka i da kao predsednik države treba da zastupa i one koji za njega nisu glasali. A opoziciji da napravi jednu veliku opozicionu stranku koja će da bude ozbiljna alternativa.
Šta mislite o rastu desnice u Evropi, a naročito u Francuskoj? Postoje li danas uopšte ideologije ili su se pretvorile u marketinški projekat multinacionalnih superkorporacija?
Obradovao me uspeh laburista u Velikoj Britaniji, a onda naročito i zaustavljanje krajnje desnice u Francuskoj. Brzi razvoj tehnologije i istovremeno neograničeno bogatstvo i stvaranje milijarderske zarade velikih kompanija, rasipanje srednje klase ka polovima, istovremeno osiromašenje širokih slojeva, stvaraju veliku teskobu i nesigurnost kod građana. Posle Drugog svetskog rata svaka naredna generacija živela je bolje od prethodne, ali to više nije tako. S neoliberalizmom, tradicionalno jake partije levog i desnog centra izgubile su programsku supstancu, potpale pod uticaj velikih kompanija i izgubile poverenje građana. Dezorijentisani, građani se okreću onima koji nude brza rešenja, a populisti tu nalaze svoje tržište. Ali i oni su neretko kreirani ili uslovljeni od kompanija.
Hajde da se igramo političke astrologije. Šta će svetu doneti pobeda Donalda Trampa, a šta Džozefa Bajdena na izborima u Americi?
U tom izboru teško je naći osnova za malo optimizma. Kriza ozbiljnog državništva je isuviše opasna, ne samo u SAD.
Vaša biografija ima 1.200 stranica i rekli ste mi da će je veoma mali broj ljudi pročitati. Ljudi sve manje čitaju, a sve više u pomoć zovu veštačku inteligenciju. Plaši li Vas takav svet?
Digitalni jaz između mene i mladih generacija je ogroman, iako sam se trudio da držim korak. Veštačka inteligencija je tektonska promena. Nju sigurno nisam sanjao niti predvideo kao dečak pre 80–90 godina. Svet se toliko brzo menja da se pitam kako je danas uopšte moguće sprovoditi reforme. Za reformu je potrebno vreme. A čim je započnete, okolnosti se promene. Potrebno je mnogo predviđanja, a za to je potrebno veliko znanje.