Posle ostavke premijera Miloša Vučevića, što znači i pad vlade, predsednik Srbije Aleksandar Vučić najavio je konsultacije u narednih desetak dana, nakon čega ćemo znati da li će postojeća parlamentarna većina izabrati vladu, ili ćemo ići na izbore. Dok se čeka, svi ocenjuju Vučevićev gest, imaju predloge i svi, uključujući i predstavnike vlasti, govore o vladi u tehničkom mandatu, iako ona to nije, budući da Skupština Srbije nije konstatovala premijerovu ostavku, a kad će – ne zna se, jer deo opozicije, kako kažu, neće dozvoliti održavanje sednice. Osim toga što vlada nije u tehničkom mandatu, u ovom trenutku se pouzdano može reći samo to da ćemo rasplet povodom ostavke premijera znati za desetak dana.
Ostavku Miloša Vučevića niko iz vlasti nije očekivao. Svi su, i to se videlo, bili potpuno zatečeni tin činom, koji je, kako su neki i rekli, stigao kao grom iz vedra neba. No, koliko kod zatečeni, mnogi su se brzo povratili i još brže požurili da pozdrave taj „moralni čin”, da protumače da je Vučevića, kao Novosađanina, posebno potresao napad na studentkinju u Novom Sadu… Čast malobrojnim pojedincima, koji nisu propustili nijedan događaj a da ne iznesu svoj stav i zbog toga budu linčovani na društvenim mrežama i u „profesionalnim” medijima, ali oglasili su se i oni koji, uglavnom, ćute.
Ćutolozi iz vlasti pokazali su se kao vrlo rečiti, imali su šta da kažu o Vučevićevoj ostavci. Naravno, podržali su potez „odgovornog čoveka” i opet se povukli u tihovanje, gde će i ostati dok ne vide rasplet i gde će oni u svemu tome naći svoje mesto, preciznije – hoće li biti kakve zgodne funkcije za njih. Mnogo je prilika bilo da „ćutolozi-pozdravljači” Vučevićevog poteza postupe kao on, ali im tako nešto ni na pamet nije palo. Ne zato što su neodgovorni, daleko bilo, nego zato što oni odlično rade svoj posao, o čemu vrlo često obaveštavaju javnost. Šta Vučević misli o podršci „ćutologa”, zna on, nama ne otkriva, ali bi i Srpska napredna stranka, čiji je predsednik, i Aleksandar Vučić, ukoliko odluka bude da sadašnja parlamentarna većina bira novu vladu, trebalo, kad već do sad nisu, da izvuku neke pouke i iz ovih reakcija. Da su, kojim slučajem, vodili računa, možda i ne bi došlo do svega što se svima nama trenutno događa i što će, nema sumnje, imati i te kakve posledice po sve građane i državu Srbiju.
Vest o Vučevićevoj ostavci zatekla je i članove skupštinskog kolegijuma, i to na pola sastanka na kojem se razgovaralo o tome kako će teći sednica Skupštine Srbije, koja je bila zakazana za juče i na kojoj je trebalo da se raspravlja o mnogo veoma važnih zakona i za državu i za privredu i za sve građane, posebno za mlade. Sve što se posle ove vesti moglo uraditi, bilo je odlaganje sednice za „neki drugi dan”. Koji, čućemo naknadno. Ukoliko se o tome pita član skupštinskog kolegijuma, šef poslaničke grupe NADA i predsednik Novog DSS-a Miloš Jovanović, ta sednica neće biti održana nikad, on će, kaže, da je spreči. Kako? To smo videli uoči početka kolegijuma, čije je održavanje pokušao da spreči, tako što je hteo da, mimo poslovnika, tamo uđe sa svim poslanicima uz duvanje u pištaljke i vuvuzele, uz guranje sa skupštinskim obezbeđenjem. Iako je ovo najavljivao i pozivao sve opozicionare da mu se pridruže, niko mu se nije pridružio, pa ni oni koji redovno prave haos na skupštinskim sednicama. Zašto? Pa, zato što ni oni nisu hteli da učestvuju u potpuno besmislenom sprečavanju održavanja jednog internog sastanka skupštinskog kolegijuma, čiji je član i sam Miloš Jovanović i na koji je mogao da uđe sasvim normalno i da tamo kaže šta ima. Ako ima.
Jovanović je imao šta da kaže novinarima u skupštinskom holu. Tu je profesor Pravnog fakulteta „objasnio” da nikakva pravila ne važe zato što ih je „Vučićev režim sve poništio” i zahtevao da se odmah formira prelazna vlada – „sednica skupštine može da se održi samo da bi se izglasala prelazna vlada”. Cirkusom koji je izazvao pokušajem da spreči sastanak kolegijuma obezbedio je sebi vest u „profesionalnim” medijima, koji su izvestili javnost da je on sprečen da uđe u salu u kojoj se sastanak održava „samo zato što je razvio transparent protiv vlasti”.
Njegove ideje o prelaznoj vladi nikoga ne zanimaju, „profesionalnim” medijima su, ne samo mnogo zanimljivije, nego i važnije ideje koju na tu temu imaju neki drugi akteri na političkoj sceni, koji se, vrlo lepo, kriju iza studenata i njihovih zahteva. Pre svega, onih okupljenih u Proglasu, gde ima mnogo profesora, koji, dabome, podržavaju „našu decu i njihovu borbu za pravdu”. Neki od ovih profesora, koji samo „čista srca” podržavaju „našu decu”, kao članovi političke stranke, ne tako davno, krajem maja 2023. godine, pisali su otvorena pisma studentima, poput Biljane Stojković, koja ih je pozvala da učestvuju u protestima „Srbija protiv nasilja” u Beogradu. Bilo je to dirljivo pismo, pa i izvinjenja. Studenti, međutim, nisu naseli, koliko god dirljivo bilo. Inače, i na tim protestima se tražila prelazna vlada.
Prelazna vlada je i sad, sudeći po raznim izjavama političara, „samo” profesora i „nezavisnih” intelektualaca, kako se to već nekoliko godina ponavlja, „uslov svih uslova”. I svi se pozivaju na studente, mada još ni od jednog plenuma ne čusmo da je uslov da se odblokiraju fakulteti formiranje prelazne vlade. Doduše, šta se na tim plenumima događa, teško je dokučiti. Pristup njima, mada ne zvanično, vrlo je kontrolisan.
Bilo kako bilo, ostavka Miloša Vučevića podstakla je „profesionalne” medije i pomenute zagovornike prelazne vlade da ona postane glavna i takoreći jedina tema. To što tako nešto ne postoji ni u Ustavu, ni u jednom zakonu, nikoga nije briga. Uostalom, pod „Vučićevim režimom nikakva pravila više ne važe”. Ono, nije da za ovakav stav nema osnova, budući da smo do sada, ne jednom, videli da vlast pristaje i na „ono šti nigde nema, radi mira u kući”. Da pomenem samo kako smo u zakon uvrstili jednokratno, privremeno rešenje za izbor Republičke izborne komisije i članova REM-a. Pa, kad može jednom, može opet i opet, sve što se dogovorimo, tako se i stigne dovde gde smo sada.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić više puta je ponovio: „Nikakve prelazne vlade neće biti.” To ponavljaju i drugi predstavnici vlasti, a ideje o izgledu prelazne vlade se množe. Među njima ima zaista, blago rečeno, baš čudnih, mada nije da nešto slično nije ranije predlagano. Tako je, na primer, jedan bivši potpredsednik vlade Mirka Marjanovića, sada uvaženi kolumnista „profesionalnog” medija, polovinom januara napisao: „Jedini način da srpsko populaciono i ekonomsko stablo počne da se omlađuje jeste da studenti na svojim plenumima izglasaju ’studentsku prelaznu vladu’, koja bi u roku od dve godine naterala državne institucije, posebno one koji se bave medijima i pravdom da profunkcionišu, a zatim poverila i uredila biračke spiskove i raspisala i sprovela izbore.”
Kolumnista je napisao da bi tu vladu „miropomazao aktuelni parlament, što bi bilo najbolje” i dodaje: „Za takvo postupanje parlamentarna većina bi imala puno opravdanje i pred sobom i pred drugima, jer studenti imaju daleko veću javnu podršku od svih parlamentarnih stranaka. S druge strane, radi se o prepametnim mladim ljudima punim energije koja daleko nadilazi energiju, pa i znanje, svih dosadašnjih vlada.” Koluminista je, kao potpredsednik Marjanovićeve vlade, ostao upamćen samo po tome što je uspeo u Skupštini Srbije da nasmeje njenog tadašnjeg predsednika Dragana Tomića, poznatog po tome što apsolutno nikad nije reagovao ni najmanjom grimasom na licu, šta god poslanici pričali, a i tada su svašta izgovarali. Kako je to postigao? Pa, tako što je izašao za govornicu i „prosipao” toliko hvalospeva Marjanoviću da su se i sam Marjanović, ali i svi poslanici vlasti i opozicije, grohotom smejali. Kolumnista je nastavljao, Tomić je pokušavao da se uzdrži, ali nije izdržao, pa je i sam počeo da se smeje.
Ideje o prelaznoj vladi se sustižu, protesti i blokade traju, pozivi vlasti na dijalog baš nikoga ne zanimaju, bez obzira na to što kažu da su za dijalog, ali… Imaju oni svoje uslove za dijalog, uglavnom da njegov ishod bude takav kakav mi kažemo. Množe se predlozi, a bojim se samo da Tim Maršal za par godina ne napiše novu knjigu o tome šta se nama ovde događa i zašto, kao što je, detaljno opisao sve o dešavanju 5. oktobra. Svi zajedno, s koje god strane bili, možemo samo bogu da se pomolimo da tu knjigu ne dočekamo i da damo sve od sebe da je ne bude.