Srbe treba spokojno bombardovati jer će se sve brzo zaboraviti, rekao je Džejmi Šej, portparol NATO-a u vreme brutalne agresije 19 članica alijanse na našu zemlju. I bombardovali su nas spokojno 78 dana osiromašenim uranijumom, kasetnim i grafitnim bombama. I lažima. Danas se navršilo 25 godina otkad su s lepog prolećnog neba počele da padaju bombe na Srbiju. Nismo zaboravili. Četvrt veka kasnije onima koji su nas bombardovali bez odobrenja Ujedinjenih nacija veliki je problem što ih na to, iz sopstvenih interesa, podsećaju isto tako moćni kao što su oni. Nije se zaboravilo. Šej je i to slagao.
Jedan španski pilot koji je bio u bombarderu na našem nebu rekao je tada španskim novinarima da mu je žao zato „što bombardujemo jednu baš lepu zemlju”. Nije on ulazio u to da li je bacanje bombi na „lepu zemlju” u skladu s međunarodnim pravom, ni zašto se to radi. Bio je vojnik i slušao naređenja, ali mu je, makar, bilo žao. Na bombi koja je 17. aprila ubila devojčicu Irenu Mitić (15) na njivi u ataru sela Ribnica, dok je pomagala ujaku u sejanju kukuruza, bila je utisnuta poruka, potpisana sa Erik N.: „Loša vremena, zar to nije divno.” Erik N. je, očito, bacao bombe sa zadovoljstvom, baš kao i oni koji su na Vaskrs izručili bombe na branioce Košara, sa sve natpisom na njima – „Srećan Vaskrs!”
Ima, međutim, onih i van naše zemlje koji su se bavili time zašto i kako je došlo do agresije na Srbiju, poput švajcarskog istoričara dr Danijelea Ganzera, koji je u svoju knjigu „Protivzakoniti ratovi” uvrstio i agresiju na Srbiju.
Ganzer u knjizi navodi izjavu britanskog oficira Džona Kroslanda, koji je do 23. marta 1999. godine bio vojni ataše u britanskoj ambasadi u Beogradu do 23. marta 1999. godine i koji je pred Haškim tribunalom rekao: „Međunarodna zajednica podržala je OVK. Bil Klinton, Ričard Holbruk i Madlen Olbrajt odlučili su da smene vladu u Srbiji, a OVK je bio jedno od sredstava pomoću kojeg je to sprovedeno u delo. Moje mišljenje je da je OVK teroristička organizacija, koja je započela oružanu borbu sa jednom suverenom državom i Srbija je imala pravo da se odbrani. Pogrešno je što je Kosovo otrgnuto od Srbije. Otcepljenje Kosova od Srbije isto je kao kada bismo otcepili Vels od Engleske.”
U knjizi je Ganzer detaljno obratio pažnju na ulogu Vilijama Vokera, šefa misije OEBS-a u našoj zemlji, u izmišljanju „masakra u Račku” „presvlačenjem boraca OVK u civilnu odeću” i navodi reči nemačkog generala Hajnca Lokvaja, koji je služio u okviru misije OEBS-a: „Voker je okupio oko sebe tridesetak novinara, otputovao u Račak i ubrzo izjavio da je reč o masakru koji su počinili Srbi. U tom trenutku to nije mogao da tvrdi, ali to su preuzeli OEBS, UN i, bez zadrške, prihvatile sve nacionalne vlade. Možemo reći da je Voker svojim postupcima zapalio fitilj tog rata.” Ganzer navodi da je NATO-u Račak poslužio kao povod za tvrdnje da mora da zaustavi etničko čišćenje. Ističe: „I tako je NATO 24. marta započeo bombardovanje Srbije, bez dozvole UN, te je stoga bio protivzakoniti napadački rat. Time je veliki broj zemalja koje sebe ubrajaju među najdemokratskije na svetu prekršio zakone ustanovljene Poveljom UN, koji izričito zabranjuju svaki vojni napad na nezavisne države ako ne postoji mandat Ujedinjenih nacija koji takav postupak ozakonjuje. Sve države koje su učestvovale snose krivicu za težak zločin agresije.”
Švajcarski istoričar je veoma jasno, ali i opširno, u knjizi objasnio zašto je bombardovanje naše zemlje bilo gaženje međunarodnog prava. Naši državni zvaničnici godinama koriste iste argumente kao i on, navodeći da je naša zemlja primer nepoštovanja međunarodnog prava. Otkako je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu pre dve godine, oni koji su nas bombardovali, gazeći Povelju UN, svaki dan nam objašnjavaju da je Rusija pogazila Povelju UN, tražeći od nas da joj zbog toga uvedemo sankcije. Nema zapadne države u koju ode naš predsednik Aleksandar Vučić, niti posete zapadnih državnika Srbiji, a da zapadni novinari ne „ukažu” Vučiću na „zločine koje Rusija čini u Ukrajini”. Jedan nemački novinar je, prilikom posete šefice nemačke diplomatije Analene Berbok, bukvalno podviknuo na Vučića zar mu nije žao ukrajinske dece. Kad mu je Vučić kazao da je NATO u agresiji na Srbiju ubio 79 dece i da zato nikoga nije briga, novinar nije rekao ništa. Zapadni zvaničnici nam, međutim, stalno objašnjavaju kako ova dva rata nisu isto, a kad naši njih pitaju u čemu je razlika, slegnu ramenima. Pitamo i mi novinari, posebno njihove ambasadore, u čemu je razlika, a obično nam odgovore, u zavisnosti od medija, „nemate vi dovoljno prostora”, ili „nema dovoljno vremena da se to objasni”. Znamo mi da je teško objasniti neobjašnjivo, mada je odgovor vrlo kratak – moći smo, može nam se. Ali nam zato često neki od njih u autorskom tekstu održi lekciju iz poštovanja međunarodnog prava, naravno, na primeru Ukrajine. Danijele Ganzer je u svoju knjigu među protivzakonite ratove uvrstio i „rusko osvajanje Krima 2014. godine” (knjiga je objavljena pre početka rata 2022) i baš nikakvu razliku ne pravi između onoga što je Rusija uradila Ukrajini i onoga što je NATO uradio Srbiji.
U ovim autorskim tekstovima zapadnih ambasadora ukazuje se kako Rusija ubija civile, uništava energetska postrojenja, puteve, bolnice… Sa zapada nam se zamera „maligni medijski uticaj Rusije”, kažu da mi ovde podležemo ruskoj propagandi. Ne sećaju se, drugo je to, da su oni u Srbiji prvi put isprobali grafitne bombe na našoj elektromreži, da su uništili i oštetili 25.000 stambenih objekata, 470 kilometara puteva, 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture, 44 mosta, dok je 38 razoreno, uključujući sve mostove u Novom Sadu. Prvi put je jedna medijska kuća proglašena za legitimnu metu, a u bombardovanju RTS-a je ubijeno 16 radnika. Iz 1.150 borbenih aviona lansirano je blizu 420.000 projektila ukupne mase 22.000 tona. NATO je lansirao 1.300 krstarećih raketa, izručio 37.000 kasetnih bombi, koje su ubile oko 200 osoba, uključujući i one u centru Niša, gde je stradala i jedna trudnica. Upotrebljena je i zabranjena municija sa osiromašenim uranijumom. Stradalo je oko 2.500 ljudi, od čega 79 dece, a materijalna šteta se meri desetinama milijardi dolara.
Mi se sećamo i ovih bombi, i razaranja, i straha, i sirena, a pamtimo i sve laži koje su pripremile teren za bombardovanje i dok je ono trajalo i nasmejanog Džejmija Šeja kako objašnjava da je bombardovanje putničkog voza u Grdelici bilo kolateralna šteta. U svojoj knjizi Danijele Ganzer navodi da je baš prilikom bombardovanja naše zemlje korišćen termin „kolateralna šteta” „za ljude koji su namerno ubijeni, iako se taj pojam u međunarodnom pravu odnosi isključivo na predmete”. Ganzer piše i o novinarskim izmišljotinama, navodeći i izjavu Džejmija Šeja kako je nemački ministar odbrane Rudolf Šarping „odradio odličan posao tako što je prodao svom narodu priču o humanitarnoj katastrofi i tako pridobio Nemačku za učešće u bombardovanju, što nije bilo nimalo lako, naročito u Nemačkoj, koja je 50 godina odbranu shvatala kao zaštitu svoje zemlje i svoje vojnike nije slala nigde da ratuju”. Šarping je, kako je naveo Ganzer u knjizi, „27. marta 1999. godine, dok su padale bombe na Srbiju, izjavio, iako je znao da to nije istina, da nikad ne bismo pribegli vojnim merama da na Kosovu nije došlo do humanitarne katastrofe sa 250.000 izbeglica unutar Kosova, a ukupno preko 420.000 izbeglica, i sa nesagledivim brojem mrtvih u ovom trenutku”. Nemački general Hajnc Lokvaj, koji je kao posmatrač OEBS-a bio prisutan na Kosovu, rekao je: „Osnova koja je poslužila kao opravdanje za učestvovanje Nemačke bila je takozvana humanitarna katastrofa, koja kao kategorija međunarodnog prava koja bi opravdala ulazak u rat pre početka rata nije postojala.” Ganzer piše da je i „američka diplomatkinja na Kosovu Norma Braun potvrdila da je Lokvaj u pravu, a da Šarping laže”. Braunova je, navodi Ganzer, rekla: „Pre početka bombardovanja nije postojala humanitarna kriza.” Za razliku od one Šarpingove „humanitarne katastrofe”, danas Srbima na Kosovu i Metohiji zaista preti humanitarna katastrofa, a sve što čujemo od onih koji su nas bombardovali izmislivši laž jeste da su strašno zabrinuti zbog odluke Albina Kurtija da ukine dinar, „mnogo ljudi je ugroženo”. Teror i svakodnevni progon Srba ne vide u „drugoj najvećoj demokratiji na svetu”, kako kaže Kurti, a raznorazne nevladine organizacije mu daju za pravo.
Bilo je i u Nemačkoj ljudi koji su ukazivali na posledice agresije na Srbiju, pa je tako, kako je naveo Ganzer u svojoj knjizi, 25. marta 1999. godine u Bundestagu poslanik PDS-a Gregor Gizi rekao: „Svima vam je poznato da su u Povelji UN navedena samo dva slučaja opravdanog vojnog dejstvovanja: ako postoji mandat Saveta bezbednosti ili ako je reč o samoodbrani. Ovde nije ispunjen nijedan. SRJ, bez obzira na to kako mi gledamo na njeno unutrašnje stanje, nije napala drugu državu. Zato je taj rat sasvim jasno protivzakonit. Šta mislite, hoće li se druge države u budućnosti uopšte i obazirati na Povelju UN, nakon što su NATO i SR Nemačka dokazali da su spremni da zanemare Povelju UN i ipak krenu u vojnu akciju, i to u obliku rata?! Nemačka u ovom veku nema baš nikakvo pravo da baca još bombi na Beograd.” Gizi je, danas vidimo, bar mi i oni koji hoće da vide, bio u pravu.
Nama od toga što vidimo kako je bombardovanje naše zemlje, kršenjem Povelje UN, uticalo na neke druge ratove nije nimalo lakše. Ali nemamo pravo, koliko god to nerviralo one koji su „povukli nogu”, da zaboravimo tone bombi kojima je naša zemlja zasuta, ni razaranja, ni ubijene vojnike i civile. Zaborav smo već mnogo puta skupo platili.