Televizijski duel Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa od 7. maja 2012. godine, dan nakon parlamentarnih i prvog kruga predsedničkih izbora, možda najbolje objašnjava razliku između ova dva političara i politika koje vode.
Dok Đilas danas odbija da prizna mnogobrojne izborne poraze i volju naroda, koristeći kao izgovor izmišljene izborne krađe i podržavajući nasilnu promenu vlasti, opozicionar Vučić je te 2012. priznao dobar rezultat vladajuće DS i čestitao im, uprkos neravnopravnim uslovima i medijskoj torturi kojoj je SNS bila izložena u kampanji.
Nije pozivao na revoluciju i ubistva političkih protivnika, kao što to radi današnja opozicija.
– Ne želim da potcenim uspeh Demokratske stranke u Beogradu, mi smo postigli dobar rezultat. Trke sam gubio nekada na prevaru, nekada za pola posto i svaki put čestitao. Čak i posle prevara. Poštujem odluku građana uvek, čestitam našim političkim protivnicima, ali to mene neće sprečiti da se borim za promene, da im se suprotstavim, da se borimo protiv njih demokratskim sredstvima, demokratskim putem. Ne zaboravite, danas predstavljam stranku koja je najveća u Srbiji. Posle svih brutalnih i jezivih napada na nas. Bili smo udarani sa svih strana, tučeni sa svih strana najbrutalnijim mogućim lažima i izmišljotinama, brutalnim falsifikatima, brutalnim medijskim manipulacijama i posle svega toga mi smo najjači. Danas smo jači od vas, dobili najviše glasova, posle najprljavije kampanje koju ste vodili, zloupotrebljavajući sve svoje resurse, sve svoje medije, rekao je tada Vučić.