SVEČANOM akademijom 16. februara u Novom Sadu, Matica srpska obeležila je 198. rođendan dvostruko svečano – podsećanjem na osnovatelje koji su nam ostavili ovaj hram knjige, nauke i kulture, kao i dodelom najstarijeg pesničkog priznanja na srpskom kulturnom prostoru, Zmajeve nagrade (1953).
Foto: Nenad Karlić
Ovo priznanje, san svakog pesnika, uručeno je dr Zoranu Đeriću za knjigu “Azbučne molitve” u izdanju Srpske književne zadruge.
– Zmajevu nagradu doživljavam kao najveću počast za svoj rad, a za Maticu srpsku sam vezan još od 1980. godine. Moje prvo priznanje bila je Brankova nagrada koju mi je kao studentu Matica dodelila za seminarski rad “Samo peva tajni plamen Dušana Matića”. Tada sam se prvi put obreo u Matičinom zdanju, primao čestitke od uglednih matičara. Ti veličanstveni trenuci i danas me greju – kaže, za “Novosti”, Đerić kome je tri godine potom Matičina edicija objavila i prvu pesničku knjigu “Talog”.
* Na koji način su Zmajevi stihovi u detinjstvu “grejali” vašu pesničku inspiraciju?
– Zmaj je ostao najlepša asocijacija na detinjstvo, na igru i radost. Od detinjstva sam čitao Zmajeve pesme. I danas se sećam nekih njegovih stihova. U “Azbučnoj molitvi”, naveo sam kao asocijaciju na život u ledu njegov stih “Oj, duledu, duledu”.
Foto: Branislav Lučić
* Šta vas posebno nadahnjuje u Zmajevoj književnoj biografiji?
– U mnogo čemu Zmaj je bio prvi. Otkrio je ogroman potencijal književnosti za decu, pisao poeziju, prozu, prevodio, parodirao. Sačinio je prvi lutkarski komad za decu. Obogatio je našu književnost u žanrovskom i motivskom smislu, dao joj je i tzv. ludističku dimenziju. Uneo je elemente vizuelizacije u pesnički iskaz, i tako prvi zakoračio u HH vek. Bio je, ako ne pesnička avangarda u doslovnom smislu, onda prethodnica u mnogo čemu u srpskoj književnosti.
Žiri u sastavu Jovan Delić, Ivan Negrišorac, Selimir Radulović, Saša Radojčić i Želidrag Nikčević, ocenio je da u “Azbučnim molitvama” svaku pesmu odlikuje postmoderno pevanje koje se svojom celinom pretvara u klasičnu poetsku tvorevinu. Kako se postiže takav spoj?
– Pesme iz “Azbučnih molitvi” nastajale su 33 godine: od 1991. godine do 2023. Objavljivane su u časopisima i pojedinim knjigama, kako bi se proverile njihova sadržina i forma. To je dug period i logično je da su ne samo inspirisane različitim temama, nego i poetičkim mogućnostima. U savremenoj književnosti su paralelno bitisale i tradicija i modernost. Postmoderna je bila reakcija na modernost.
Priznanja i zlatna medalja
ZORAN Đerić (1960) piše i prozu, eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa slovenskih jezika. Dobitnik je više nagrada za književnost i prevodilaštvo: “Pečat varoši sremskokarlovačke”(1983), “Đura Jakšić” (2015), Vukove nagrade (2020), “Laza Kostić” (2022)… Ukazom predsednika Srbije odlikovan je Zlatnom medaljom za izuzetne zasluge u kulturi (2020).
* Unosila sumnju u sve?
– Da, unosila je sumnju. Postmoderna je bila intelektualni stav moje generacije, način diskursa i potraga za identitetom. A on se, na kraju, prepoznaje u onom što je već hijerarhizovano, stabilno i kategorizovano mnogo pre nas. Bilo da je u pitanju moderna, ili tradicionalna književnost, klasična, čak srednjovekovna.
* Jesu li to vaše molitve za naš narod ili za vascelo čovečanstvo koje na početku treće decenije 21. veka prolazi još jedan težak period?
– Azbučne molitve su pisane još u X veku, a negovane su kroz ceo srednji vek. Čuo sam za njih tokom studija srpske i svetske književnosti, ali sam ih istinski otkrio kada sam dospeo u Hilandar, u gostoprimnicu, a potom u njegovu biblioteku i riznicu. Od tada sam neprestano, najčešće tokom putovanja, u autobusu, vozu, avionu, automobilu, zapisivao stihove, tragao za odgovarajućim slovima i rečima. One, pre svega, neguju taj molitveni oblik, ali su, u suštini, poetske utopije.
Foto: Branislav Lučić
* U jednoj pesmi, ipak, razočarano, zaključujete da poezija danas nema univerzalnu dimenziju, kao što ju je imala?
– Ipak, ohrabruje uverenje koje iznosi Lidija Mustedanagić, autorka pogovora u ovoj mojoj knjizi, da se moja pesnička vizija uazbučava u molitvu svetu i molitvu za svet.
* Da li je naslov “Azbučne molitve” ujedno i apel da bolje čuvamo svoj jezik i pismo od drugih, ali i od nas samih?
– U jednoj mojoj azbučnoj molitvi stoji: jezik je fitilj, trajno žareći, hvatamo ga zubima, bezuspešno, cedimo iz njega svoj čemer, ređe – med; da dižemo dževu – to znamo, ali i da šapućemo, nežno, zaverenički.
Glavni junak nove knjige
RAZMIŠLjATE li već o 17. pesničkoj knjizi ili, pak, o 13. antologiji?
– U pripremi je moja nova pesnička knjiga, “Tušt”, sa podnaslovom “Poezija i druge vrline”. To su sasvim drugačije pesme od “Azbučnih molitvi”. One su duge, narativne celine, u kojima je autopoetički elemenat dominantan. Pesnik je, ako se tako pojednostavljeno može reći, glavni junak, koji se nalazi u različitim situacijama. Opisane su njegove reakcije na “druge vrline”, recimo slobodu, pobedu, ljubav, kućno prijateljstvo, ali i crnu rupu, paralelne svetove, crvotočinu…
* Već sami naslovi pesama – “Balkanac”, “Vatra”, “Dom”, “Između anđela i demona”, “Poplava”, “Reklama”, “Talac”, “Tragikomedija” oslikavaju trenutak u kojem živimo. Jednu pesmu posvetili ste Danilu Kišu. Sećanje na poznanstvo sa piscem?
– Kišu je posvećena pesma “Đubrište”, podstaknuta njegovom istoimenom pesmom, koja popisuje šta se sve može naći na otpadu, a u pesmi “Ljubav i smrt” uzeo sam za moto dva Kišova stiha: “Izneh iz ljubavi ko svi drugi, sva / neizmerno svoja, jedinstvena Ja”. Kiš je pisac koga sam imao priliku da upoznam, provedem neko vreme u razgovoru sa njim, pisao sam o njemu magistarski rad, a potom sam ga uvrstio i među bezdomnike, pesnike o kojima sam pisao doktorat. Pesme koje ste pomenuli, kao i druge u knjizi, vrlo su lične, predstavljaju svojevrsnu pesničku genezu, autobiografiju, odaju moju lektiru, kao i odanost prostoru i vremenu u kom živim.
* Prepliću li se i na koji način Zoran Đerić, pesnik i Zoran Đerić, upravnik Srpskog narodnog pozorišta?
– Poezija sve prožima. Ako izuzmem one administrativne trenutke, svi drugi su poetski, pa bili na dramskoj, operskoj ili baletskoj sceni. U svemu prepoznajem poeziju i to me nadahnjuje, to daje smisao svemu što radim, najčešće me raduje, a ponekad i rastužuje.