Čast mi je što dolazim u Srbiju na poziv predsednika Vučića posle prve posete u kojoj sam bio, ima već pet godina, s ambicijom da ponovno povežem niti jednog davnašnjeg prijateljstva, koje se kalilo na frontu Prvog svetskog rata sa još živim sećanjima na vojsku na Solunskom frontu. Tada sam bio duboko dirnut toplinom dočeka koji mi je upriličen i koji je još više učvrstio moje uverenje u snagu i vitalnost veza koje spajaju nas, Francuze i Srbe.
Naši odnosi, razmene i partnerstva se razvijaju
Od tada, naši odnosi, naše razmene i naša partnerstva su se još više razvili. Kao dokaz za to navodim velike projekte u koje su uključene prvorazredne francuske kompanije; podršku koju pruža Francuska agencija za razvoj na brojnim radovima u Srbiji, posebno u oblasti energetske tranzicije. Navodim takođe i obnovu naših razmena mišljenja na intelektualnom planu, o čemu je svedočilo učešće Francuske kao počasnog gosta na Sajmu knjiga u Beogradu pre nekoliko meseci.
Ponovo dolazim u Srbiju s jednostavnom porukom: Evropskoj uniji i njenim zemljama članicama potrebno je da imaju jednu snažnu i demokratsku Srbiju u njihovom okrilju i Srbiji je potrebna jedna snažna i suverena Evropska unija da brani i promoviše njene interese, uz poštovanje svog identiteta.
Uprkos već snažnoj bliskosti između Srbije i EU, perspektiva pristupanja Evropskoj uniji ne privlači onoliko koliko bi trebalo
Srbija, naravno, pripada Evropi svojom geografijom, ali više od toga, pripada joj svojom istorijom; istorijom jednog ponositog naroda koji ima snažan identitet od koga nikada nije odustao. Danas su razmene mnogo bogatije sa zemljama Evropske unije nego sa bilo kojom drugom zemljom ili skupinom zemalja. Ekonomske razmene, naravno, od kojih su gotovo dve trećine realizovane s Evropskom unijom, ali takođe i razmene među ljudima, kroz učešće Srbije u programima „Erazmus plus” i „Horizont Evropa”. U oblasti umetnosti, Srbija već doprinosi na plodonosan i kreativan način evropskom kulturnom prostoru i radujem se što ću tokom moje posete otkriti blago čudesnih kolekcija Matice srpske.
Uprkos toj bliskosti, koja je već tako snažna, perspektiva pristupanja Evropskoj uniji ne privlači onoliko koliko bi trebalo dok se u pozadini mešaju zabrinutosti i zamor, posebno u vezi s ritmom pristupnih pregovora, ali ponekad i jedna vrsta resantimana, pa čak i nepoverenja u vezi s Evropskom unijom, koji svoj izvor imaju u novijoj istoriji i u sukobljenim ili konfliktnim sećanjima.
Vreme je da zajedno bez ostrašćenosti sagledamo istoriju da ne bi više predstavljala prepreku, što ona danas još uvek jeste, između nas i, još i više, između zemalja regiona koje su sve pozvane da budu zajedno u okrilju Evropske unije. Istoričari svih naših zemalja – članica EU i zemalja kandidata, verovatno bi mogli da nam pomognu na tom putu angažujući se u kolektivnom radu na tome.
Ali, tu postoji jedna druga stvar: Srbija, s pravom uverena u posebnost svoje sudbine i ponekad očvrsla od izazova koje je ona pred nju stavljala, ne treba da se plaši za svoj identitet i svoju suverenost ulaskom u Evropsku uniju.
Poput Francuske, Srbija teži ka nezavisnosti i suverenosti koje samo EU, posedujući sredstva svoje strateške autonomije, može da joj pruži
Ta bolna sećanja, kao ni te zapitanosti, ne treba da odvraćaju građane Srbije od onog što je očigledno: njihovo mesto je u Evropi, uz Francusku – kojoj nije ništa manje stalo nego Srbiji do osobenosti svoje istorije i kulture – u toj zajednici koja je jedino mesto u kome ćemo moći zaista da branimo vrednosti koje su nam zajedničke.
Srbija u potpunosti ima svoje mesto u okrilju te Evropske unije: mesto koje ima kao velika centralna zemlja ovog regiona koja je sposobna ne samo da bude glavni graditelj budućnosti pomirenja i saradnje u regionu već, ako to želi, snaga inspiracije i pokretačka snaga. Mislim takođe i na okvir koji nam nudi Evropska politička zajednica za pokretanje zajedničkih inicijativa: naredni Samit koji će se održati u Mađarskoj na jesen u tom smislu će biti značajan sastanak.
Kada je rat, još jednom, ponovo izbio na našem kontinentu, iniciran od strane Rusije koja u Ukrajini sledi brutalan plan osvajanja, ideja da Srbija može da traži svoj put u večitoj igri balansiranja između sila koje će u njoj videti samo piona za žrtvovanje na šahovskoj tabli samo je iluzija: samo u okrilju EU – unije suverenih država koje dele istu viziju svoje budućnosti, Srbija će moći da ostane Srbija.
Jer, poput Francuske, uveren sam u to, Srbija teži ka nezavisnosti i suverenosti koje samo Evropska unija posedujući sredstva svoje strateške autonomije može da joj pruži. Ovu stratešku autonomiju ćemo zajedno izgraditi obezbeđujući sebi sredstva da osiguramo našu bezbednost i jačajući našu saradnju u odbrani.
Ali ćemo je takođe izgraditi u oblasti industrije u svim sektorima gde moramo da se ujedinimo kako bismo bili otporniji u odnosu na bespoštednu međunarodnu utakmicu, u oblasti kritičnih sirovina, lekova, veštačke inteligencije, na primer. Tu takođe Srbija ima ključnu ulogu u okviru jedne proširene i ojačane Evropske unije.
Evropska unija jeste i ostaće jedna od najčvršćih brana protiv populizma, demagogije i ekstrema
Pitanje koje se postavlja Srbiji, ali i svima nama Evropljanima u ovom trenutku, još više nego pitanje o neophodnom održavanju ujedinjenog fronta protiv Rusije, je pitanje o tipu društva u kome će sutra hteti da živi naša omladina. Po tom pitanju, nemam nikakve sumnje u to, mladi u Srbiji će imati isti odgovor kao i mladi u Francuskoj.
Jer za građane Francuske, kao i za građane drugih država članica i uskoro za građane Srbije, Evropska unija jeste i ostaće jedna od najčvršćih brana protiv populizma, demagogije i ekstrema, kao i jedinstveni prostor ekonomskog prosperiteta i ima kapacitet da bude relevantna naspram naših konkurenata u globalizaciji. Evropska povelja o ljudskim pravima, evropski ugovori koje su slobodnom voljom usvojile države članice, evropske pravosudne instance zadužene za njihovu primenu danas predstavljaju osnovu koja štiti prava. Jer smo mi zajedno gradili već gotovo 70 godina demokratiju na nivou kontinenta na čvrstim osnovama koje isključuju povratak pogubnih nacionalističkih refleksa.
Put ka normalizaciji čuva suštinu, mogućnost za Srbe da žive na Kosovu uz poštovanje zakona, ali ne odričući se svog identiteta
Godine 2019, kada sam govorio o pitanju Kosova, govorio sam o neophodnoj hrabrosti da bi se došlo do kompromisa. Uvereni da ta hrabrost postoji u Srbiji mi smo s Nemačkom i našim evropskim partnerima, uz podršku Sjedinjenih Američkih Država, hteli da pomognemo regionu da izbegne da se ređaju unilateralni potezi, neodmerene izjave, podizanje tenzija čije su glavne žrtve ljudi koji žive na terenu posebno srpska manjina na Kosovu.
Put koji smo predložili ka neophodnoj normalizaciji čuva suštinu: mogućnost za Srbe da žive na Kosovu uz poštovanje zakona ali ne odričući se svog identiteta ni svojih prirodnih veza sa Srbijom; ali takođe i postojanje garancija koje se tiču očuvanja srpskog kulturnog i verskog nasleđa.
Ovaj put je trasiran: sve što usporava napredak na tom putu ide nauštrb ljudi koji tamo žive. Uveren sam da je ovaj kompromis u skladu s interesima Srbije i, uz sve sagledavanje snažnih osećanja Srba po tom pitanju, poštujući ih, pozivam Srbiju i pozivam mlade u Srbiji da izaberu mir i da izaberu budućnost. Lično ću ostati angažovan kao što sam siguran da će ostati i EU u celini, na sprovođenju Ohridskih sporazuma, a najpre na uspostavljanju zajednice opština sa srpskom većinom.
Hteo bih da završim rečima da moja današnja poseta Beogradu, nove etape koje postavljamo za našu bilateralnu saradnju, stvarno strateško partnerstvo koje gradimo, apel koji sam uputio za odlučno angažovanje Srbije u pristupanju Evropskoj uniji, sve to čini jednu poruku poverenja u našu zajedničku budućnost i takođe najbolji način da se neguje i produbljuje naše tako dragoceno prijateljstvo.
