Svaka država u svojim strateškim dokumentima definiše izazove, rizike i pretnje koje nisu konstanta već se menjaju u skladu sa geopolitičkom promenom okruženja. Činjenice da se na prostoru Evrope vodi najveći rat od 1945. godine kao i da sukob na Bliskom istoku preti da bezbednosno ugrozi Evropu dovode do strateških promena u organizaciji i opremanju vojski, što svakako vodi i ka analiziranju mogućnosti vraćanja obaveze služenja vojnog roka čak i u zemljama koje se ne graniče sa zemljama koje su u sukobu, kaže u razgovoru za „Politiku” Dragan Šutanovac, osnivač i predsednik Saveta za strateške politike, koji je bio ministar odbrane Srbije od 2007. do 2012. godine.
Zašto je pitanje vojnog roka postalo tako aktuelno u Evropi?
Više od 75 godina bez većih sukoba u Evropi zavaralo je mnoge političare da pomisle da je mir konstanta i da gotovo u potpunosti ignorišu potrebe odbrambenih sistema ali i upozorenja koja su stizala iz Vašingtona. U više navrata državni sekretari odbrane SAD su skretali pažnju svojim evropskim saveznicima da je neophodno da izdvajaju dogovorenu sumu novca (dva odsto BDP-a) za odbranu, a kulminacija je bila upozorenje koje je, nakon što je izabran, uputio bivši predsednik Tramp rekavši da SAD neće braniti saveznike koji ne brinu o svojoj odbrani. Ipak, evropski lideri nisu razumeli poruke i umesto da povećavaju svoje odbrambene kapacitete oni su ih lagano urušavali verujući da je sa ratovima gotovo i da više ne postoji šansa za širi sukob u Evropi. Vreme je pokazalo da su bili u zabludi a sada su se našli pred problemima koji traže brze reakcije. Većina zemalja koje se neposredno ili posredno nalaze na granici sa Rusijom razmatraju mogućnost uvođenja ponovne obaveze služenja vojnog roka.
Da li je to zbog rata u Ukrajini ili očekivanja sukoba širih razmera u Evropi? Ili je nešto drugo u pitanju?
Svaki rat kroz istoriju su započinjale profesionalne vojske, ali su ih završavali obučeni građani. Rat u Ukrajini je zatekao Evropu nespremnu, a iznenađenje se videlo u prvim isporukama pomoći, kada je na primer Berlin dostavljao šlemove za ukrajinsku vojsku. Sada je Evropa svesna da se završio posleratni period razvoja i da se nalazi u predratnom stanju, što su istakli mnogi lideri uz apel građanima da se pripremaju za konflikt. Vojna potrošnja svih zemalja Evrope se u kontinuitetu povećava sa posebnim državnim stimulansima vojnoindustrijskom kompleksu. Imajući u vidu takve indikatore, možemo očekivati dugotrajnu nestabilnost i moguće proširenje sukoba.
Hoće li EU imati svoj vojni savez, što je nagovestio francuski predsednik Makron, ili će i dalje biti pod kišobranom NATO-a?
Evropa će definitivno ostati deo NATO alijanse i neće odustati od daljeg unapređenja zajedničke odbrambene i odvraćajuće funkcije saveza. Makronova izjava nije novost, decenijama se priča o eventualnom vojnom organizovanju u okviru EU, ali ta inicijativa nakon bregzita u dobroj meri gubi smisao. Međutim, dalja transformacija NATO-a je realna, i to u političkom i vojnom smislu. Neke od zemalja Dalekog istoka su veoma bliske evroatlantskim vrednostima i mogu se percipirati kao saveznici. Naredni period će pokazati da li će se NATO širiti i formalno na Dalekoistočni i Indopacifički region ili će za sada samo ostati na strategijski bliskim vojnim odnosima.
Šta je još pokrenuo rat u Ukrajini?
Pokrenuo je i pitanje Severnoatlantskog sporazuma. Čuveni član 5 obavezuje sve zemlje članice da smatraju oružani napad protiv neke države članice kao napad na sve, ali ih ne obavezuje da uđu u rat. Naime, član 5 eksplicitno navodi da će u takvoj situaciji članice preduzeti radnje koje smatraju neophodnim, uključujući i upotrebu oružanih snaga. Tako definisane obaveze su za neke evropske zemlje nedovoljne i nemali broj njih bi želeo integrisanu odbranu sa jasno definisanom obavezom ulaska u rat ukoliko se napadne bilo koja članica alijanse. Predstojeći jubilarni Samit NATO-a u Vašingtonu će nam verovatno dati naznake o daljim perspektivama evropske bezbednosne arhitekture.