GENOCID JE IZUM ZAPADNE KULTURE: Intervju – Dr Vladimir Umeljić istoričar, istraživač zločina u NDH
ZAPADNI istoričari retko ističu činjenicu da su počinioci velikih genocida u Evropi sredinom 20. veka bili pripadnici upravo zapadne kulturološke tradicije koju je duže od veka determinisao Vatikan. To ne može da bude slučajnost i upravo zato svako istraživanje genocida moralo bi da pođe od te istine – ističe dr Vladimir Umeljić, istoričar i pravoslavni filozof koji je posle niza knjiga o genocidu nad srpskim narodom, u Novom Sadu predstavio svoju najnoviju publikaciju “Dehumanizacija, diskriminacija i stigmatizacija Roma” (edicija IK “Prometej” i Arhiv Vojvodine.) Za razliku od žrtava, naglašava sagovornik “Novosti”, počinioci sva tri velika genocida u Evropi 20. veka – srbocid u NDH (1941-1945), Holokaust nad Jevrejima i Porajmos nad Romima, pripadaju primarno kulturološkoj tradiciji Zapada.
Prethodi li genocidu nešto što i vi u svojim knjigama nazivate dehumanizacijom “ciljne grupe”?
– Vrlo dugo se vrši dehumanizacija ciljne grupe, predviđene za uništavanje. Znači, nije to ono što mi banalizovano nazivamo propagandom. Svaki genocid ima svoje korene stotinama godina unatrag. U odnosu na Srbe i druge Slovene to je bilo karakteristično u vreme prosvećivanja Zapadne Evrope. Najveći mislioci od Imanuela Kanta pa nadalje, vrlo rasistički su govorili o Slovenima. Marks i Engels su postali čuveni po svom antislovenizmu. Sve to jeste kompleksan fenomen i svako istraživanje po principu “nikad više” ne sme da bude površno već mora da uzme u obzir što više tih uzročnih faktora. Taj fenomen mora da bude osvetljen sa svih strana.
Prebirajući po stradanjima Srba u logorima NDH, osmislili ste pre dvadesetak godina termin “srbocid” koji je još uvek nedovoljno vidljiv u našoj javnosti?
– Smatram da je to najprepoznatljiviji termin za zločin genocida koji je NDH 1941/45. počinila nad Srbima. U svojoj knjizi “Srbi i genocidni 20. vek”, potvrdio sam srbocid dokumentima Vermahta i obaveštajnih službi i iz diplomatskih izvora Hitlerove Nemačke, tadašnjih saveznika NDH. Srbocid je terminus tehnikus, smišljen radi brzog prepoznavanja tog zločina. Jevreji imaju termin Holokaust, kod Roma imamo Porajmos. Neki naši istoričari i istraživači, iz meni nerazumljivih razloga, i dalje za genocid u Jasenovcu koriste termin pokolj.
Analizirajući psihološke profile počinilaca genocida, do kakvih ste saznanja došli?
– Većina počinilaca genocida su tzv. normalni ljudi. Nosioci najtežih zločina su u vanrednim okolnostima nosioci banaliteta zla, a kada prođe vanredno stanje, oni su ponosni nosioci banaliteta dobra. Preveo sam na nemački knjigu Đure Zatezala, u kojoj je on sakupio izjave onih koji su preživeli srbocid u NDH. Tako je Hrvatica Marija Obajden, kuvarica iz okoline Sinja, svedočila da je gledala svakog jutra kako ustaše dovode Srbe u zatvor, pljačkaju ih i prebijaju, kolju i bacaju u jame. Svedočila je ovako: “Jednog jutra uzela sam motiku i otišla da nakopam krumpir. Vidim pored jame krvava žena krklja, nešto nerazumljivo priča. Prišla sam joj, udarila je dva-tri puta motikom po glavi. Ona se svalila i više nije progovorila. Onda sam otišla i nakopala krumpir. To je bila moja komšinica Milka Zec iz Zečeve Varoši.” A Mato Šljarić, posle rata je na saslušanju vrlo trezveno nabrojao sve žene koje je zaklao, decu koju je bacio u zapaljene kuće… Završio je svoju izjavu rečima: “Onda sam se vratio kući i radio svoj seljački i kovački posao.”
Da li je ova potresna knjiga Đure Zatezala imala odjeka u Nemačkoj?
– To je kao i sve ostalo što se tiče te tematike, gledano da bude što glasnije prećutano. Nemci su su se u 20. veku tri puta ogrešili o nas – najpre u dva svetska rata, a onda i učešćem u NATO agresiji. Nikada nisu uputili izvinjenje Srbima čak ni za onu Kajtelovu naredbu – ubiti stotinu Srba za jednog Nemca ili za streljanje đaka u Kragujevcu, što takođe pripada genocidnim činovima.
Ipak, jedna istoričarka iz Švajcarske u nemačkom listu objavila je tekst u kojem je naglasila da današnji Nemci skoro ništa ne znaju o istoriji Balkana.
– Uputila je čitaoce na Zatezalovo svedočanstvo i moju knjigu “Vreme okupacije i genocid 1941-45”, prvu koju sam objavio na nemačkom jeziku. Ona je, pored ostalog, rekla da izgleda Nemačka nema snage da malom srpskom narodu oprosti pobedu u Prvom svetskom ratu, te da je desetkovana srpska vojska uspela da probije Solunski front i nastao je domino efekat – Bugarska je istupila iz rata, Mađarska je izašla iz Austrougarske, Austrija je prestala da se bori a Nemačka se predala. Politika Nemačke prema Srbima do danas je ostala ista, samo se sredstva menjaju.
Jeste li i dalje skeptik prema obećanju Vatikana da će otvoriti arhive iz perioda pape Pija Dvanaestog i Drugog svetskog rata?
– Neke dokumente su dali na uvid, ali ne i one koje nas najviše zanimaju, a to su zločini nad Srbima i uloga nadbiskupa Stepinca u njima. U NDH je počinjen genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima i bilo je evidentno nasilno pokatoličavanje. Samo u ovoj ustaškoj tvorevini osnivani su i dečji koncentracioni logori, a rimokatolički sveštenici bili su integrisani u najviše svetovne i državne upravne strukture. Oni su podsticali, upućivali, ili čak predvodili državne i paradržavne eskadrone smrti, povremeno vodeći i koncentracione logore. Ne postoji ni promil verovatnoće da nadbiskup Stepinac o tome ništa nije znao i da je, u moru smrti i krvi, sačuvao čiste ruke, kako se to prikazuje u Hrvatskoj.
Posmatrajući iz dijaspore, čini li vam se da u Srbiji, istina sporo, ali ipak raste svest o stradanju našeg naroda u NDH?
– Decenijama smo izbegavali tu strašnu istinu o tragediji naših predaka, pravili se da se nije ni dogodila. Nedopustivo je da pojedini ljudi u Srbiji javno licitiraju i umanjuju broj žrtava. Zapanjujuće je i da je 2019. u Muzeju genocida u Beogradu upriličeno gostovanje nemačkog istoričara Aleksandra Korpa koji je u Berlinu doktorirao filozofiju s tezom da u NDH nije bilo genocida nad Srbima. Iz njegovih nastupa proizilazi da je to izmišljotina srpskog sveštenstva i vlasti, a da su ustaše bili vizionari i sanjari koje su Srbi perfidno satanizovali. Nema na vidiku takvog Srbina.
Jesmo li bliži raspletu u vezi sa Kosovom i Metohijom?
– I dalje smo u poziciji status kvo, ali vrlo je pozitivno što nema ni na vidiku srpskog političara koji bi potpisao nezavisnost naše kolevke. Priznavanje nezavisnosti KiM predstavljalo bi duhovnu kastraciju i kolektivno samoponištenje srpskog naroda.
Doktorska teza o genocidu
DR Vladimir Umeljić rođen je 1951. u Beogradu, gde je najpre završio studije stomatologije. Zatim se posvetio studijama teologije kao i istorije u Nemačkoj. Doktorirao je u oblasti multidisciplinarnog istraživanja fenomena genocida. Utemeljivač je i dugogodišnji potpredsednik Svetskog sabora Srba (Hajdelberg), član Fonda istine o Srbima (Beograd), upravnik Srpskog kulturnog i dokumentacionog centra za Nemačku (Ašafenburg). Dobio je 2013. nagradu Akademije Ivo Andrić za najbolju satiričnu knjigu godine, a 2022. priznanje “Janko Veselinović” za najbolji istorijski roman na srpskom jeziku.