POSTDIPLOMAC istorije iz Holandije Rene Gremo osamdesetih je u Beogradu izučavao fenomen zavetovanih devojaka “virdžina” sve dok u literaturi.
Privatna arhiva
A onda je, u jednoj fusnoti, naišao na podatak da je njegova sunarodnica Žana Merkus (Džakarta, 1839 – Utreht, 1897), bogata i obrazovana naslednica, feministkinja i osnovateljka mreže bolnica u Francuskoj, bila jedina žena – dobrovoljac u Hercegovačkom ustanku 1875. i Srpsko-turskom ratu 1876. godine. I to rame uz rame sa legendarnim vojvodom Mićom Ljubibratićem (Trebinje, 1839 – Beograd, 1889).
Gremo je bio zapanjen tim saznanjima. Ni u knjigama istorije ni u svesti ljudi u njegovoj zemlji nije bilo traga o Žani Merkus, jedinstvenoj među hiljadama srpskih ustanika, amazonki hercegovačkog ustanka, srpskoj Jovanki Orleanki kojoj je Đura Jakšić posvetio pesmu “Dobrodošlica Jovanci Merkusovoj”.
– Omamljen tim saznanjima, vratio sam se iz Beograda kući u silnoj želji da istražim Žaninu biografiju. U arhivima sam našao samo nekoliko novinskih tekstova iz 1876. godine kada su ona i Ljubibratić posle propasti ustanka, sprovedeni u zatvor Linc u Austriji – otkriva, za “Novosti”, profesor Gremo, s ponosom pokazujući na dve knjige s njegovim potpisom “Vojvoda Mićo Ljubibratić Hercegovac (1839-1889) spomenica” i “Gromoglasno amazonstvo jedne holandske frajle: Žana Merkus u Hercegovini i Srbiji za vreme ustanka i rata 1875-76, građa i prilozi” (izdanje udruženih Arhiva Republike Srpske) koje su u utorak veče zahvaljujući domaćinu Zoranu Kolundžiji predstavljene u Galeriji “Prometej” u Novom Sadu.
* U kojoj fazi istraživanja ste shvatili da su biografije vojvode Ljubibratića i Žane neodvojive?
– Najpre mi je bio zanimljiv podatak da su rođeni iste godine. Zatim da su oboje veoma obrazovani – ona je govorila sedam jezika. U duhu svojih načela zdušno je pritekla u pomoć hrišćanima. Bila je veoma pobožna želela je da se Bosna i Hercegovina oslobodi turskog ropstva. Ustanike u Hercegovini značajno je i finansijski pomogla. Bila je neustrašiva. Na konju, naoružana, jurišala je na Turke, uvek uz barjaktara. Ljubibratić je takođe bio obrazovan čovek. Malo je poznato da je 1895. načinio prvi prevod Kurana na srpski jezik.
I Bratunac i Potočari
PRE desetak godina bili ste glas razuma u sveopštoj histeriji da su u ratu u BiH žrtve bili i srpski civili, da je u Srebrenici počinjen zločin ali ne i genocid. Da li će puna istina morati da se čeka vek i po kao u slučaju dvoje junaka vaših knjiga?
– Nadam se tome. Istina uvek nađe put. Svojim prijateljima i poznanicima uvek govorim – kada idete u Potočare, neophodno je da posetite i Bratunac. Žrtava je bilo na svim stranama, ne samo na muslimanskoj. Ta odnegovana jednostranost je negativna hipoteka i prepreka nastavku suživota u tim krajevima.
* Osim što ste biografijom o Žani na holandskom jeziku “otvorili oči” svojim sunarodnicima, kako ste doživeli saznanje da mi Srbi još uvek dugujemo monografiju vojvodi Ljubibratiću?
– Nadam se da će Žanina biografija biti prevedena i na srpski jezik. Među tim koricama je nemali broj tekstova koje sam napisao na srpskom i engleskom jeziku. Ljubibratićeva biografija me odmah impresionirala. Bio je šesnaestogodišnjak kada je pristupio ustanku Luke Vukalovića i ubrzo mu je postao desna ruka. Moram da naglasim da sam u ovom slučaju ja samo priređivač zbornika. Ali tako značajna ličnost zaista zaslužuje veliku monografiju. Tim pre što je on ostavio puno dokumenata i zapisa koje je lično vodio tokom ustanka. Pritom, on je tragičar. Nije doživeo ostvarenje svog životnog sna da njegova voljena Hercegovina bude oslobođena. Ja ne odustajem od njega, pripremam njegovu biografiju.
Umetnička sloboda
KOLIKO je veran faktima film Žike Mitrovića “Nevesinjska puška” iz 1963. godine u kojem su vojvoda Ljubibratić i Žana predstavljeni kao ljubavnici?
– Umetnička sloboda ponekad ide predaleko. Nisam naišao na podatak da su bili ljubavnici. U vojvodinoj prepisci sa njegovom suprugom, koja je u vreme ustanka bila u blagoslovenom stanju u Beogradu, vidi se njihova velika privrženost. U pomenutom filmu Žana je dama a ne ratnica, a glumi je prelepa glumica ruskog porekla Tatjana Beljakova.
* Knjigom i dokumentarnim filmom o Žani, koji je prikazan posle NATO bombardovanja i u Srbiji, jeste li ostvarili svoju želju da uklonite senku sumnje da se u Hercegovini bavila špijunažom?
– Na osnovu svih dokumenata do kojih sam do sada došao, lepo se vidi da ta optužba ne pije vodu. Jer kada je bila primorana da ode odavde, ona nije prešla u Austriju, što bi bilo logično da je austrijski špijun, već dalje u Evropu, a kasnije i u Rusiju. Treba imati na umu da se u to vreme, pre vek i po, žene nisu mogle ponašati tako slobodoumno, a ako se to i dešavalo, onda su ih pratile strašne osude. Mislim da je to i njen slučaj.
Kako se dogodilo da pre dve godine najzad pronađete autentičan portret Žane Merkus?
– To je crtež po slici Stevana Todorovića načinjen u Beogradu u proleće 1876. godine. Posle trodecenijskog traganja našao sam ga u starom ruskom časopisu “Pčela”. Crtež prikazuje ženu ne naročito lepog lica, kratke kose sa kapom na glavi. Jasno je da nije bila lepotica kao što su je prikazivali neki umetnici, ali nesporno je bila heroina.
Preporučujemo
