IDEALI SU SE POVUKLI PRED INTERESIMA Intervju: Igor Mirović, pesnik i političar

IDEALI SU SE POVUKLI PRED INTERESIMA Intervju: Igor Mirović, pesnik i političar

PESNIKE treba uvek braniti, jer šta bismo bez njih – pita prof. dr Aleksandar Jerkov u pogovoru najnovije zbirke poezije Igora Mirovića “U lavirintu”, a zatim, pozivajući se na reči Stevana Raičkovića (“bez poezije sve bi i dalje postojalo, ali ništa više ne bi bilo isto”) poentira zaključkom da pesnika treba braniti čak i kada su pesnik i političar spojeni u istoj ličnosti.

Opšta je ocena da, petom po redu, zbirkom poezije “U lavirintu” podnaslovljenom svojevrsnim putokazom “o putu što vodi u život”, Igor Mirović dokazuje da život nije prevazišao poeziju te da stihovana reč ne gubi moć ni u najzamršenijim epohama čovečanstva kakva je i ova koju živimo.

U ovoj knjizi koju je Predrag Baćko Milačić, satiričar i crtač iz Podgorice, ilustrovao na samo njemu svojstven način “jedna slika – jedan potez”, a objavila IK “Laguna”, Mirović u sedam pesničkih krugova suočava čitaoca s nasušnom činjenicom da se o ovom i u ovom svetu – mora pevati. U suprotnom, sve bi bilo sivo i svodilo bi se na novi uzaludni dan.

Knjiga se nadograđuje na motive o kojima je Mirović pisao u svojim ranijim zbirkama “Svetlo u svetioniku” i “Povratak u Logos” i predstavlja promišljanje o svetu koji nas okružuje, ali i njegovo unutrašnje preispitivanje.

– Verujem da se svi ljudi u zrelim godinama preispituju, a to činim i ja u odnosu na ono što je bila moja politička delatnost i na pokušaj razumevanja svega što se oko nas dešava – kaže za “Novosti” Mirović, u dva mandata predsednik Pokrajinske vlade AP Vojvodine, koji je svoj pesnički dar u prethodnih nekoliko decenija podredio svom političkom talentu.

Sudeći po završnom stihu (Na vrhu gore mislio sam biću bliži sebi, a dalek postah), u pesmu “Na vrhu” stao je ceo vaš politički put?

– Pre četrdesetak godina, kada sam stupio na političku scenu, bilo je mnogo više ideala. Živeli smo za ideale, radili i žrtvovali se za njih. Rekao bih – zamenili smo život za ideal. Danas to više nije tako i ja sam zbog toga stihom oslikao moj put do vrha, put u kojem pokazujem da sam želeo da budem bliži sebi, a shvatio sam da to više nije tako, da je novo vreme donelo proces, pojave i ljude koji su u politici zbog golog interesa a nemaju nikakvu ideološku potku kada javno deluju. Nemaju čak ni potku čovečnosti, a to je opšti opis svetske politike.

Upozorenje novim generacijama političara da na tom putu ne postanu daleki sami sebi?

– Ova moja autobiografska pesma treba da upozori na vreme bezličnosti o čemu je pisao Tanasije Mladenović i na vreme bez – ličnosti. Samo velike ličnosti mogu da grade puteve ideala, a takvih ličnosti je danas malo i to je ono što sada predstavlja veliku opasnost po čovečanstvo.

Ima li izlaza iz tog bezličnog lavirinta?

– O tome govori jedan ciklus u ovoj knjizi koji veoma precizno kroz naslove ukazuje da izlaza ipak ima. To je ciklus “Prosejanje” sa naslovima pesama – “Izbor”, “Ispovest”, “Ime Boga”, “Krstonosci”, “Na vrhu”, “Drvo života” i “Zemlja feniks”. Ta mitska Arijadnina nit i njeno spasonosno klupko konca o kojem u predgovoru ove knjige govori dr Zoran Đerić, i danas sasvim sigurno postoji. Za nju mora da se uhvati svako ukoliko želi da izađe iz sivila koje je zavladalo savremenim svetom. Izlaz ćemo naći ako se, sledeći prave vrednosti, budemo borili protiv antivrednosti koje u savremenom svetu zauzimaju sve više prostora.

Po jednu pesmu posvetili ste ličnostima koje su prepoznale vaš pesnički dar. Kako su oni uticali na vas?

– Na samom početku, kada sam objavio svoju prvu knjigu “Nebo nad Vizantijom”, Selimir Radulović, Draško Ređep i Dragoš Kalajić bili su među onima koji su na neki način oblikovali moj pesnički put. Bilo je to tačno pre 30 godina. Posvetio sam im ciklus “Posvetnice” zbog svoje unutrašnje potrebe, ne samo da im iskažem zahvalnost već i da uspostavimo neku vrstu poetske veze između njihovog stvaralaštva i mog pesničkog izraza.

o Čime vas je opčinio Dragoš Kalajić, evropski slavan slikar, pisac, novinar i intelektualac koji tek 19 godina nije sa nama, a već smo ga uspeli skrajnuti iz sećanja?
– Imao je fascinantnu moć predviđanja početkom devedesetih. Predvideo je uspon Rusije i ponovno rađanje čoveka i ruske države i nisam mogao, u ovim okolnostima kada je Rusija pritisnuta sa svih strama, da se ne vratim na Dragoševo veliko predviđanje i ne osvetlim još jednom tu njegovu vizionarku moć. On je, inače, među prvima u mojoj poeziji prepoznao – autokritičnost.

Šta vas je podstaklo da na svečanosti 15. februara uputite poruku svima nama da na početku svakog dana makar jednu lepu reč napišemo o svojoj zemlji?

– To je bilo u Predsedništvu Srbije, kada sam na molbu predsednika Vučića pripremio besedu za svečanost povodom Dana državnosti Srbije. Povezujući prošlost i sadašnjost pokušao sam da proniknem u motive onih koji veoma često o svojoj zemlji koja im je sve podarila – jezik, običaje, obrazovanje, identitet – govore veoma loše. Zato mislim da, ako ništa drugo, makar jednu lepu reč treba reći o svojoj zemlji jer za nju su pali mnogi, bolji od nas. Bili su u svim istorijskim izazovima kamen-žrtvenik na kojem mi i danas stojimo.

Kako doživljavate danas nam svojstvenu nepodnošljivu lakoću ruženja svoje zemlje i naroda?

– Pogađa me, o tome pišem i u knjizi, ta jednostavnost, ta lakoća kojom se ljudi obračunavaju sa sopstvenom zemljom. Čini mi se da smo prvaci sveta u toj neslavnoj disciplini.