Srbija je 26. februara 2007. oslobođena odgovornosti da je izvršila zločin genocida. Sud je odbio zahtev BiH za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete. Srbiji, dakle, nije naloženo plaćanje bilo kakve kompenzacije, pa ni simbolične
Pitanje identiteta tužene države. Usmena rasprava je već bila završena kada je Crna Gora proglasila nezavisnost. Tada se pojavilo još jedno sporno pitanje: ko je sada tužena država? Presudom od 26. februara 2007. godine sud je utvrdio da je jedina tužena strana u ovom postupku ostala Republika Srbija, iako se pitanja odgovornosti odnose na državu Srbiju i Crnu Goru. Sud je ipak podsetio da je i Crna Gora članica Konvencije o genocidu, te da se obaveza međunarodne saradnje u pogledu kažnjavanja učinilaca genocida odnosi i na nju (paragrafi 67–79).
Deo kojim je Srbija oslobođena odgovornosti. Da bi ispitao da li je Srbija odgovorna, sud je najpre morao da utvrdi da li je u BiH izvršen genocid. Tako je utvrđeno da se uprkos masovnim ubistvima bosanskih Muslimana (paragrafi 242–297 presude), ne može zaključiti da je srpska strana u sukobu imala nameru da izvrši genocid širom BiH, već da se postojanje takve namere može pouzdano utvrditi jedino u slučaju masovnog streljanja muškog dela stanovništva Srebrenice u julu 1995. godine.
Za Republiku Srpsku je izuzetno važno da je sud zaključio da njeni strateški ciljevi, formulisani pre početka sukoba, nisu sadržali plan za izvršenje genocida (par. 371–376), a da je plan za uništenje Muslimana iz Srebrenice nastao neposredno pre izvršenja tog zločina (par. 295).
Za tvrdnju BiH da su izvršioci genocida u Srebrenici bili organi SRJ, de jure i/ili de fakto, sud nije našao dokaze (par. 379–395).
Da li je SRJ pružanjem vojne i finansijske pomoći svojim sunarodnicima s druge strane Drine doprinela izvršenju zločina u Srebrenici? Po međunarodnom pravu to nije dovoljno za odgovornost države, zaključio je sud, pozivajući se na stavove Komisije UN za međunarodno pravo, kao i na svoju raniju praksu u slučaju Nikaragva protiv SAD (par. 403–407). Time je Međunarodni sud pravde odbacio nalaze prve meritorne presude tribunala (slučaj „Tadić”) iz 1997. godine, koja je utvrđivanjem odgovornosti SRJ za zločine izvršene u BiH značajno uticala na percepciju celog sukoba od strane međunarodne zajednice. Sledeći istu logiku zaključivanja, sud je našao da, pored nedostatka dokaza da je Srbija odgovorna za direktno izvršenje genocida u Srebrenici (13 glasova za i dva protiv), nema dokaza ni za njeno saučesništvo (11:4), kao ni za zaveru i podsticanje na genocid (13:2) (par. 416–424).
Deo presude kojim je Srbija oglašena odgovornom. Konvencijom o genocidu od 1948. godine države članice ovog međunarodnog ugovora preuzele su obavezu da genocid sprečavaju i kažnjavaju. Za dokazivanje ovih propusta, sud je u presudi postavio nešto niže dokazne kriterijume, saglasno težini samih navoda („visok stepen uverenja” za razliku od prethodno izraženog standarda „potpunog uverenja”, koji je neophodan za dokazivanje odgovornosti za genocid – par. 209–210). Sud kaže da se obaveza sprečavanja genocida ostvaruje preduzimanjem razumnih i raspoloživih mera, u granicama mogućnosti države, bez obaveze da te mere moraju biti i uspešne. U tom smislu, sud je zaključio da vlada Slobodana Miloševića nije preduzela baš ništa da pokuša da spreči zločin u Srebrenici… Tako je Srbija oslobođena odgovornosti da je izvršila zločin genocida, ali je oglašena odgovornom za neispunjavanje obaveza koje je preuzela međunarodnim ugovorom.
Pitanje reparacije. Pošto propusti naše države nisu u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi sa izvršenim zločinom u Srebrenici, sud je odbio zahtev BiH za nadoknadu materijalne i nematerijalne štete (par. 459–470). Srbiji, dakle, nije naloženo plaćanje bilo kakve kompenzacije, pa ni simbolične (glasovi 13:2). Jedina obaveza za Srbiju po ovoj presudi jeste ostvarenje pune saradnje s tribunalom u Hagu.
„Srbija pred Međunarodnim sudom pravde”, knj. 2, „Presuda”, priredio Radosav Stojanović, izdanje „Filip Višnjić”, Beograd, 2007.
