KAKVA JE SVRHA ČOVEKOVOG BITISANjA, KAD SE MORA UMRETI? Evo šta o ovom večitom pitanju misle pisci, sportisti, akademici, velikodostojnici SPC

USKRS je praznik koji u sebi nosi tajnu života, smrti i večnosti.

Privatna arhiva

Upravo tim, večnim temama bavi se naš poznati scenarista i reditelj Milan Šarac. “Život, smrt, večnost”, knjiga koja uskoro izlazi iz štampe u izdanju Hrama Svetog Save, nije teološki ili filozofski traktat, već zbir promišljanja pisaca, glumaca, slikara, akademika, crkvenih velikodostojnika, filozofa, sportista i drugih uglednih ličnosti o večnim temama.

Šarac je više od 20 godina spremao ovu knjigu, razgovarao sa nekoliko stotina ljudi od kojih mnogi nisu više među nama. Među koricama su i razmišljanja mitropolita Amfilohija, Dobrice Ćosića, Milorada Pavića, Đorđa Marjanovića, Mire Stupice, Milene Dravić, Petra Kralja, Olje Ivanjicki, Milića od Mačve, Milovana Vitezovića, Milorada Pavića, Dobrice Ćosića, Vesne Vulović, Ilije Petkovića…

Patrijarh srpski Porfirije, koji je za ovu knjigu napisao predgovor, kaže da je reč o “riznici misli koju su nam daroviti savremenici i saplemenici ostavili u naporu da odgovore na večito pitanje o životu i smrti”:

– Najzahtevnije pitanje koji je svaki umno sposoban čovek, bez izuzetka i bez obzira na vaspitanje, veru, kulturu, lične intelektualne domete i socijalne aspekte zajednice koja ga je iznedrila, bar jedanput postavio sebi, jeste: Kakva je svrha života kad se mora umreti? Široki spektar mogućih odgovora neminovno je bio izraz nekog od iznetih činilaca ili kombinacija više njih, ali kao po pravilu nikad nedorečen i nikad zadovoljavajući. Ono što je, međutim, oduvek i svima bilo jasno jeste: da je život tajna, da je smrt zagonetka, da je čovek čudesno biće. Ali, to saznanje samo je uvećavalo unutarnje nedoumice i nemir. Otud se traganje za odgovorom na postavljeno pitanje nameće ne kao stvar čovekovog izbora, hoću ili neću, nego kao unutarnja potreba da se život nikad ne okonča.

U svečanom uskršnjem trobroju, “Novosti” izdvajaju nekoliko zapisa o životu, smrti i večnosti naših akademika, episkopa, pisaca, glumaca, sportista…

Dušan Kovačević:

Crtica

– U LjUDSKOM životu postoje dva događaja (časa ili dana) najbitnija za naše postojanje, međutim oba “trena” čovek je najmanje svestan. Prvi je Rođenje. Drugi je Smrt.

Za Rođenje saznamo mnogo godina kasnije a za Smrt – nikad…

Na svet obično dođemo “lako”, a živimo teško. Između dana Dolaska i dana Odlaska, kasnije upiše se jedna crtica. I ta crtica predstavlja naš život.

Na spomenicima crtica je kratka i obično izbledi, nestane kao i život. To je ono što vidimo i mislimo da znamo. A ono što osećamo je saznanje da nismo slučajno Ovde i da za Života valja učiniti nešto čestito, nešto veće i trajnije od one crtice koja izbledi.

Matija Bećković, akademik i pesnik:

San

Ne mogu da zaspim

a ni da se probudim.

Mira Stupica, glumica:

Hod

Od prvog dana rođenja, počinje naš hod prema smrti, i taj hod nazivamo našim životom.

Đorđe Marjanović, pevač:

Ogledalo

ŽIVOT i ljubav za mene su dva pojma sa znakom jednakosti, između. Nema života bez ljubavi i pesme.

Život je jedan srećan treptaj oka. Nažalost, veoma kratko traje. Jedina nada je da se možda samo trenutno gasi – prekida, i nastavlja tamo negde u drugom organizmu, u nekom drugom svetu.

…

Smrti se ne smemo plašiti. Važno je da ona dođe lako i trenutno bez bola i patnji. Ona je samo jedno veliko ogledalo života.

Svetozar Gligorić, šahovski velemajstor:

Pobednik

VASIONA je zbir čuda koja oduzimaju dah: ne možemo da shvatimo da nema niti početka niti kraja prostoru i vremenu.

Među tim čudima, postojanje života je najlepše. Spontani nagon samoodržanja kod svih vrsta razjašnjava da je život radost, svrha sama sebi.

Pošto živa materija ima svoj vek trajanja, smrt je neopozivo povezana sa životom. Živa bića, zbog svoje privremenosti, deluju kao gubitnici, ali sam život, svojom sposobnošću da se iznova stvara – kao da ostaje pobednik.

Ilija Petković, fudbaler i trener

Vera

ZAHVALjUJUĆI fudbalu, obišao sam ceo svet. Igrao na najznačajnijim stadionima planete Zemlje. Igrao protiv najvećih asova tog vremena. Vodio reprezentaciju moje zemlje na najznačajnijim globalnim takmičenjima. Znam šta znali adrenalin, godine, jer duh i duša su ta energija. I ja verujem da kada telo smrću klone, duh i duša se negde sele. U neku novu dimenziju. Možda je jedina nesreća, a možda i sreća što ljudska spoznaja ne može da dosegne sve što nam otvaraju nada i vera. Kosmos i njegov gospodar ne trpe nered. Nada, ljubav i vera su ono što nam daje naznake nečega što postoji i posle. Strah u mojim godinama je loš saveznik.

Longin, episkop američki

Srbi

NAŠ Bog je Bog života. On je “Bog živih a ne mrtvih”.

Srbi su sa Bogom na Ti, poput Jevreja, odnosno Jakova, oni se rvu s Gospodom – zato je naša – srpska sloga skupa.

Sve što je van i mimo Gospoda – ne može da traje – umire. Smrt je poput greha, odsustvo istinskog života, odsustvo ljubavi! Odavde proističu sve podele, raskoli i tragedije.

Živimo život u svetosavskoj crkvi i ispunimo ga lepotom, radošću. Ljubavlju i smislom.

Irinej, episkop bački

Radost

ŽIVOT, dakle, nije stvar samo biologije, ili samo psihologije, ili samo sociologije, ili samo istorijskoga procesa… On jeste i sve to, i više od toga, ali on, pre svega, jeste duhovna, blagodatna radost – harizma. On je dragocen u svojoj punoći, sa svim svojim pojavama, aspektima, dimenzijama. On počinje ovde i sada, a kraj mu je u beskraju večnosti, u Zemlji živih, u Zajednici svetih i spasenih, u Carstvu ljubavi Božije, tamo “gde nema tuge, ni bola, ni uzdaha, no gde je život beskonačni”.

Vladimir Kanjuh, akademik

Smisao

ČOVEK, jedini svetan svog porekla, trajanja i smrti, oduvek traži širi i viši smisao svog postojanja i života. U ovom smislu neke ljude insiriše rad, borba za određene ideale, religija, stvaralaštvo, nauka i umetnost, odnosno radoznalost uma i igra osećanja. Drugi su zaokupljeni borbom za vlast i voljom za moć i sticanjem materijalnog bogatstva. Često se, međutim, čovek utapa u hedonizam. Međutim, razvojem kulture, čovek svesno pokušava da suzbija svoj prirodni egoizam i da se okreće altruizmu i filantropiji.

Nepoznato

Šta je život i šta je smrt, razmišlja se i odgovara milenijumima, a meni nije poznat odgovor koji bih smatrao konačnim. Kada bih znao šta je život i šta je smrt, ja ne bih bio pisac.

Milorad Pavić, pisac

Lavirint

ŠTA je duša – upita on.

– Jesi li čuo za lavirint na Kritu… Duša i telo su lavirint – reče mu tiho – jer, i lavirint ima telo i dušu. Telo su zidovi lavirinta, a duša staze koje vode ili ne vode do središta. Ući je roditi se, izađi – umreti. Kada se sruše zidovi, ostaju samo staze koje vode, ili ne vode do središta.

Milić od Mačve, slikar

Boljitak

NIKO do sada nije smogao snage da opiše kako izgleda samrtni čas, ona tajanstvena međa koja razdeljuje život od smrti.

Mene ta slutnja najviše i goni da svakodnevno slikam, a rečju kontrolišem i dopunjujem. Nikome ne bih u samrtnom času poželeo da vidi te nenaslikane slike. I iz tog razloga ja rano ustajem i leti i zimi u pet sati, da bih dan duplirao i “pohvatao” što više tih naslikanih slika iz života.

Jer, život je ipak nezamenljiv. Treba se njega što više držati i sećati. Život je neuporedivo bolji od smrti. Bojim se jedino da je ova naša planeta pakao neke druge planete, te će se ljudsko dostojanstvo izopštiti u nešto ružno, poput one utrine od atomskog skloništa gde mogu isključivo rasti prozračne ogromne i ljigave pečurke.

Ipak, bez obzira na to koliko je danas teško čoveku, on može biti mnogo bolji.

Olja Ivanjicki, slikar

Čaroban

ZA mene su život i smrt prelaz iz jednog u drugo stanje, s tim što nije definisano ni ovo živo stanje, kao ni ono posle. Ne mogu da kažem da je smrt stanje u kome sve prestaje, ali u svakom slučaju menja oblik, sadržaj, proces. Život je vremenski ograničen, jer je tako jednostavno zacrtano. Ovo drugo stanje, o njemu zapravo ne znamo ništa, da li je ono nešto u vidu prelaska k trećem stanju, ili verovanje u reinkarnaciju, u drugi dolazak duše, u seobu duše, u njeno ponovno očvršćivanje tela, sa istim starim bolestima, ili je to neograničeno trajanje.

…

Možda se jednog dana pojavi neki drugi način života, a zasada je ovakav kakav je – čaroban, jedinstven, naš.

Reč autora: Milan Šarac

Velikani odu da bi živeli večno

DOLAZIMO na ovaj svet, ulazimo u život. Postajemo meta loših ljudi, bolesti, nesreća, raznih gubitaka. U život većina ljudi uđe nepripremljena. Jedna greška, nepromišljen potez može od života da napravi pakao i učini ga banalnim i besmislenim. Ponekad se setimo izreke: Ne dao mi Bog da doživim ono što mogu da preživim.

I pored svega toga, ljudi žive i vole život.

A, smrt?

Smrt je ništa!

Život je čekanje smrti, radi odlaska u večnost.

Velikani odu zauvek da bi živeli večno!