KIKINDA SE PONOSI FIJAKERIMA: Dragan P. Strajnić iz Kikinde napisao prvu knjigu o konjima i konjičkom sportu (FOTO)
OAKO onaj fijaker iz čuvene pesme ne „luta ulicama“ Kikinde, ovaj banatski grad, ipak, može da se ponosi svojim kočijama.
Foto: R. Šegrt
Trenutno ih je dvadesetak, sve su reprezentativne i najviše ih je u Vojvodini.
– Kikinđani mogu da se podiče i sa nekoliko hiljada pehara koliko su vlasnici rasnih atova do sada doneli iz Novog Sada, sa Poljoprivrednog sajma, ali i paljenjem badnjaka koji ispred crkve uoči Božića donosi kolona konjanika… Za pohvalu su i besplatne vožnje fijakerima koje Turistička organizacija grada organizuje od proleća do jeseni – kaže Dragan P. Strajnić, lokalni hroničar, muzičar, pesnik, privrednik i poljoprivrednik, odgajivač konja i jedan od suosnivača čuvenih „Dana ludaje“. Nedavno je promovisao i prvu knjigu o konjima u ovom gradu „Grive kikindske“ u kojoj prikazuje bogatu prošlost u odgajanju rasnih konja i razvoju konjičkog sporta, što je bila i tradicija njegove porodice.
Foto: R. Šegrt
– Sve do šezdesetih godina prošlog veka naš grad je imao od 5.000 do 7.000 konja, jer je, bez trakotora, trebalo obraditi oko 50.000 hektara plodne zemlje, a sada samo 130. Ta grla kvalitetnih rasa odgajaju, mahom, mlađi konjari – priča Dragan P. Strajnić, čiji su preci u Suvačarskoj ulici, gde im je i sada kuća, imali čak dve suvače, odnosno mlinove na konjski pogon, a bili su i vlasnici cele sunčane strane Donje vodoplavne ulice, na desnoj obali nekadašnje reke Galadske.
PATRIJARH I REGENT
Kada je 21. juna 1919. posetio Kikindu, tada regent Aleksandar Karađorđević Vašarskom ulicom projahao je na belom konju, a Strajnić u knjizi donosi i priču, uz fotografiju, o kočijama njegovog oca Pere u kojima se 1988. godine vozio i tadašnji patrijarh srpski German.
Izgradnjom parnog mlina, suvače gube na značaju i Draganov deda Rada Strajnić prodao ih je poznatom kikindskom doktoru Semzeu, a za dobijeni novac kupio je kompletnu mehanizaciju: sejačice, plugove, kosačice za žitarice i pet novih dugačkih kola. Dr Semze koristio je suvačarske štale za smeštaj svojih lipicanera, kojima je odlazio u kućne posete, a kasnije ih je i on prodao, pa su čuvena braća Fa na tim placevima sagradila tri nove kuće.
Najpoznatiji poznavalac konja i kasačkog sporta ne samo u Kikindi već i šire bio je, prema Strajnićevim rečima, Alaksandar Aca Čolak.
– Kasački sport je ovde, posle pauze od oko četrdeset godina, ponovo je zaživeo 1980. godine izgradnjom hipodroma. Kvalitetnu travnatu stazu B kategorije dužine 1.000 metara projektovali smo Vojislav Baračkov i ja, a glavni inicijatori, a kasnije najtrofejniji takmičari bili su pomenuti Čolak i Jovica Dalja, koji se doselio iz južnog Banata – kaže Strajnić.
Foto: R. Šegrt
Danas se, uglavnom, gaje rekerativni i sportski konji, a tridesetak vlasnka, učlanjeno je u Kikindsko konjičko udruženje „Banat“, kojem je Dragan Strajnić počasni predsednik.
– Prvi učesnik novosadskog Poljoprivrednog sajma bio je poznati paor Rada Duškov, koji je sa lipicanerima Vilom i Zverkom 1979. godine postao apsolutni šampion u svim disciplinama. Najpoznatiji odgajivač lipicanere je Miroslav Mile Alasev, koji je imao i odlične radne konje i izvanredne priplodne pastuve i kvalitetna kasačka grla. Najtrofejniji konjar je Nedeljko Tomić Neša, a još se pamti da su besprekorno uglancane zaprege Dragana Vujina sa uniformisanom posadom, vukli istimareni konji upletenih griva, propisno isečenih i nafiksanih kopita, sa obaveznim crvenim kamašnama na prednjim nogama – zapisao je u knjizi na 90 strana, sa 150 fotografija, Dragan Strajnić.