Kada je Marti Ahtisari 2006. rekao da su Srbi krivi kao narod i da svoju krivicu moraju platiti gubitkom Kosova, većina je to tada doživela kao puki nediplomatski ispad. Ove reči finskog diplomate, autora takozvanog Ahtisarijevog plana, koji Priština stavlja u temelj nakaradne „državnosti”, danas dobijaju svoju konkretizaciju – Srbima, ne prvi put u istoriji, pokušavaju da nametnu kolektivnu krivicu za navodni genocid u Srebrenici. O tome razgovaramo s našim istaknutim akademikom, prof. dr Draganom Simeunovićem.
Danas vidimo da je to bila najava pretvaranja srpskog naroda u kolektivnog krivca?
Kolektivna krivica je ružna izmišljotina. Sem u slučajevima postojanja zajedničke krivice veoma malih kolektiva, na primer kriminalnih grupa, o kolektivnoj krivici kao krivici svih ne može se govoriti. Kolektivna krivica jednog celog naroda, religijske zajednice ili klase već tehnički gledano nije moguća. Ipak, tokom istorije bilo je mnogo pripisivanja kolektivne krivice, a sada je neko odlučio da je i na nas došao red za najgore moguće političko žigosanje. „Žig zveri” krivice za genocid je nešto najgore što se jednom narodu može pripisati.
Šta je zapravo u osnovi ideje kolektivne krivice?
Biti proglašen kolektivno krivim znači postati laka meta i potencijalno potčinjen svakome. Cilj je da se ceo kolektiv voljno savije i slomi. Osećanje krivice nas prirodno upućuje na pokornost kao model ponašanja.
Na čemu se zasniva mehanizam kolektivne krivice?
Lepljenje etikete krivca nekom kolektivu nije ništa drugo do svojevrsna kazna koja se izriče neposlušnima. U pitanju je uvek krivica otpora nosiocu najviše moći, a ujedno i krivica razlikovanja. Razlikovanje u politici je uvek sa stanovišta najjačeg greh, jer neprihvatanje njegovih stavova biva protumačeno kao nepokornost. Svaka apsolutna dominacija neminovno rađa totalitarni duh koji ne trpi ni najmanju samostalnost, a kamoli suprotstavljanje.
Koliko je opasno po jedan narod ili religijsku grupu dobijanje statusa kolektivnog krivca?
Veoma, zato što žig kolektivne krivice dugo opstaje. Status kolektivnog krivca podrazumeva da će taj kolektiv svoj „greh” okajavati u raznim etapama, na različite načine i različitim intenzitetom, ali uvek u statusu trajno diferenciranog i „niščeg”. Setimo se samo koliko dugo i kakve posledice su proizvodile ocene o kolektivnoj krivici Jevreja ili pak u vremenu revolucija ocene o krivici svih bogatih. Svakom je time davano pravo da ih ubija ili da im otima imovinu. Sledeća velika kolektivna krivica je bila krivica Nemaca, a danas je aktuelna krivica Rusa. Krivci su krivi naprosto već zato što potencijalno ili stvarno ugrožavaju projekte harmonije, a šta je harmonija uvek određuju samo najmoćniji. Prenaglašena estetizacija savremene politike dovela je do stvaranja kriterijuma „političke nečistote”. Dobro je samo ono što je lojalno, ružno je i zlo sve što nije. Ona je ta koja nalazi krivicu već u različitosti religije, ideologije, rasnog i etničkog porekla, posebnih političkih ciljeva i interesa. Svaka različitost koja se tumači kao suprotstavljanje mora da bude eliminisana izopštavanjem, istrebljenjem ili bar ukazivanjem na opasnost od takve različitosti.
Zašto baš Srbi?
Totalitarna svest o kolektivnoj krivici je ekstremni izraz netolerancije različitosti i konkurentnosti. Harmonija koja treba da bude postignuta vojnom, političkom ili ekonomskom, a i kulturološkom prinudom, nije ništa drugo do izraz težnji za totalnom kontrolom i podređenošću svih tvorcima koncepta harmonije. Da bi neko bio loš i grešan, dovoljno je da bude „sabirnik nepoželjnih osobina”. Srbi su, bez sumnje, primer toga. No, njihova kolektivna krivica nije iznikla preko noći. Nju treba posmatrati u svetlu bar dvovekovnog odnosa Evrope prema Balkanu. Od kada su se na Balkanu pojavili Rusi kao vojni i politički faktor, Evropa ne prestaje s nezadovoljstvom, pa i povremenim optuživanjem te svoje granice sa islamom i Istokom. Poseban problem joj prave balkanski narodi koji teže nacionalnom oslobođenju od turskog ropstva, a uz rusku pomoć. Drugog izbora nije ni bilo zato što nije bilo u interesu evropskih sila da se porobljeni narodi potpuno oslobode i izrastu u njima ravnopravne.
Krivica Srba zbog posebnosti interesa uvećana je okretanjem ka Rusiji?
Što se neko više naslanjao na nju, čak i iz moranja, postajao je sve krivlji. Uz to, Srbi su svojom etničkom i, naročito, religijskom različitošću iritirali razvijenu Evropu još od vremena kada se srpski migracioni klin Čarnojevića zabio duboko u katoličko-evangelističko tkivo Evrope. Srbe će kao naročito grešne izdvojiti oba balkanska rata i Prvi svetski rat. Uz „potvrđene karakteristike” ostalih balkanskih naroda, kao što su primitivizam, tribalizam i nesposobnost za progres, Srbima je pridodata i posebna osobina – iracionalna agresivnost. Kada je ubijen Franc Ferdinand, iako se Gavrilo Princip izričito deklarisao kao jugoslovenski, a ne srpski nacionalista, Principova krivica je zbog njegovog etničkog porekla postala krivica Srba i Srbije.
Tokom Drugog svetskog rata Srbi su se zavojevačima zamerali zbog otpora, a pokorenim i nepokorenim silama svojim shvatanjem slobode?
Nakon Drugog svetskog rata Balkan postaje pretežno komunistički. Srbi brojčano prednjače u tome još tokom rata u svojstvu partizana, ne samo što su time bivali na strani Rusa već i zato što su klice socijalizma na Balkanu bile najjače baš u Srbiji počev od 19. veka. Sve to dodaje krivici Srba novu, ideološku dimenziju. Sadašnja kolektivna krivica Srba takođe je plod realpolitike. Svojim posebnim političkim težnjama i posebnim nacionalnim interesom Srbi su po mišljenju gospodara novog svetskog poretka iskazali nerealne političke ambicije direktno suprotstavljene interesima najjačih. Time su Srbi ponovo narušili harmoniju najkultivisanijeg kontinenta koji se gnuša nasilja, ali ga rado primenjuje.
Težnja Srba ka samostalnosti prouzrokovala je sud o neposlušnosti, a time i o njihovoj kolektivnoj krivici?
Greh posebnosti prerastao je u krivicu neprilaženja pobedničkoj strani. Savremena kazna za kolektivnu krivicu Srba mešavina je kazni koje su dosad izvršavane zarad kolektivne krivice. Zbog „izdaje Bogočoveka” Jevreji su istrebljivani i iseljavani, „greh bogaćenja” plaćali su buržuji u socijalističkim zemljama imovinom i životom, Nemci su jedini dobili žig nacifašizma iako su fašističke države i genocid bili veoma prisutni i kod drugih naroda, osim toga Nemci su bili i iseljavani i izdeljeni. Srbi su i istrebljivani, i iseljeni i podeljeni. Platili su preskupo i imovinom i životima svoju volju za posebnost i jedinstvenu državu, ali i za svako svoje nasilje nad drugima. Nisu naučili da malim narodima, sem volje, za sve uvek treba i velika pamet, jak saveznik i mnogo sreće.
Kao i uvek, ispreči se geopolitika?
Obuzeta Rusijom i Kinom, Amerika sumnja u Srbe kao njihovog potencijalnog vojnog saveznika na Balkanu. Geopolitički interesi ovladavanja prostorom Srbije i Republike Srpske kao poslednjim delom bivše SFRJ koji još nije pod potpunom kontrolom Zapada, nagone ga u brutalnu akciju pod izgovorom utvrđivanja i kažnjavanja krivca, prvo za nedaće albanskog življa na Kosovu i Metohiji, a sada za Srebrenicu. Zbog toga je Srbiji bila namenjena dugotrajna kazna izolovanosti, pokoravanja i rasparčavanja do beznačajnosti, do koje se može stići i ekonomskim i vojnim i kulturološko-komunikacionim, ali i unutrašnjim nacionalnim međuuništenjem, kao i umanjivanjem svih bitnih resursa. Nije novo to što je Srbija doživela agresiju i sankcije, niti to što su bili surovo kažnjeni i mnogi potpuno nedužni poput dece, već to što joj je tadašnjim i daljim kaznenim merama zadugo odrečeno pravo na progres i ravnopravnost. Učiniti neprijatelja beznačajnim je važnije nego ga teritorijalno suziti.
Stari krivci su uvek aktivni u hajci na nove
Na delu je i transfer krivice?
Stari krivci su uvek aktivni u hajci na nove, jer to relativizuje i time delimično spira s njih njihovu krivicu. Ponašaju se poput gubavaca koji teže da zaraze druge, jer što je više zaraženih, to je manja njihova sramota. Neki tvrde da će se rezolucijom UN izbeći kolektivna osuda i da će krivica za zločin biti naglašeno individualna? Kada ne bi bilo generalizacije koja je opšti način ljudskog mišljenja i zaključivanja, to bi bilo tako. Međutim, kada god neko bude pominjao „rezoluciju o genocidu u Srebrenici” i pitao ko ga je počinio, odgovor neće biti nabrajanje imena počinilaca već će glasiti – Srbi. Baš kao što i za teroristički napad na Njujork niko ne nabraja imena osuđenih, već se naprosto kaže da su to uradili muslimani, čime se krivica prostire na sve.
