MODERNO UKRASIO CENTAR BEOGRADA: Prestonica ne bi bila onakva kakvu je poznajemo, da nije njegovih dela
ŽELEO je da bude slikar, a postao je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih arhitekata. Naginjao je ka akademizmu, a upamćen je kao neprevaziđeni modernista svetskog glasa. I danas, vek kasnije, mnoge njegove zgrade smatraju se remek-delima. Reč je o Vrščaninu Dragiši Brašovanu, toliko cenjenom i traženom arhitekti, koji je u prvoj polovini 20. veka utisnuo pečat u mnoge jugoslovenske gradove, ali je sećanje na njega u mnogima od njih izbledelo.
Foto: Privatrna arhiva
Beograd ne bi bio Beograd kakav danas poznajemo, da Brašovan nije projektovao zgradu državne štamparije (BIGZ), Komandu vazduhoplovstva u Zemunu, hotel “Metropol” i kafanu “Ruski car”, kao i mnoge porodične vile, među kojima se ističu zgrade današnjeg Muzeja Nikole Tesle i Ambasade Belorusije.
I Novi Sad bi bio prepoznatljiv po nekim drugim građevinama, da nema njegovog čuvenog kompleksa Banovine, u to vreme najveće zgrade u Vojvodini. On je prvi u taj grad doneo duh modernizma, projektovanjem zgrade Radničke komore. Zaslužan je i za izgled tamošnje Glavne pošte, na čije otvaranje nije došao, nezadovoljan što su mimo njegovih nacrta na kuli dozidana tri sprata.
– Brašovan je bio neprevaziđeni arhitekta, jer se jedini od savremenika nije slepo priklanjao modernim trendovima, već ih je smelo, na prepoznatljiv način, kombinovao sa starim stilovima gradnje. U tom prilagođavanju, postao je vrhunski eklektičar – priča istoričar umetnosti Sanja Marović, kustos Gradskog muzeja Vršac, gde se do 10. maja može videti izložba Galerije Matice srpske “Poklon-zbirka Dragiše Brašovana”.
Simbolika
BRAŠOVAN je mnogo značaja pridavao simbolici. Tako je zgradu BIGZ projektovao u obliku ćiriličnog slova P, nalik štamparskoj mašini, dok je vršačko odmaralište Crvenog krsta postavio na temelje u obliku krsta. Mnogi smatraju i da Banovina simbolizuje brod pristigao sa Dunava, mada stručnjaci to osporavaju, tvrdeći da je inspiraciju za taj kompleks pronašao u starorimskim arenama.
Umetnički izraz ovog pregaoca cenili su i bogati Beograđani i lokalne vlasti, ali i kraljevska porodica: u leto 1922. bio mu je poveren hitan zadatak dekoracije Terazijskog trga u Beogradu za potrebe spektakularnog venčanja kralja Aleksandra Karađorđevića i kraljice Marije. Učestvovao je i u obnovi Belog dvora, a kralj mu je lično tražio i da napravi paviljon sa kojim će se Kraljevina SHS 1929. predstaviti na Svetskoj izložbi u Barseloni. Osvojio je Brašovan tada Gran-pri, ali mu je nagrada ubrzo nakon uručenja bila oduzeta, zbog žalbe drugoplasiranih Nemaca.
– Jedino je u vreme komunizma bio osporavan. Bio je osuđen da je sarađivao sa okupatorima tokom projektovanja savskog pristaništa. Kasnije je, na osnovu novinskih članaka, dokazano da te optužbe nisu bile tačne, te da je naručilac tog vizionarskog projekta, koji zbog rata nije bio realizovan, bio predratni gradonačelnik Beograda, a ne Hitler – objašnjava dr Tijana Palkovljević Bugarski, upravnica Galerije Matice srpske.
Tu kontroverznu skicu Beograda na Savi, Brašovan je čuvao u svom domu u Ulici Strahinjića Bana u Beogradu, u kom je posle rata živeo sa 29 godina mlađom suprugom Viktorijom i njenom ćerkom iz prvog braka Olgom Kovačev. Oboje su bili udovci:
Dragišina prva supruga je navodno stradala kada je tokom ratnih razaranja njegova prva porodična kuća u Beogradu porušena, dok se Viktorijin prvi suprug vodi kao nestao.
– Viktorija je bila prava gospođa. Nadživela ga je čak 60 godina, ali je do poslednjeg dana čuvala sećanje na njega. Umrla je u 104. godini, a pre samrti je odlučila da deo njihove porodične zaostavštine pokloni našoj galeriji. Ponosni smo što smo u prilici da javnosti pokažemo više od stotinu ličnih predmeta slavnog arhitekte, od skica i crteža do stilskog nameštaja, koji nam otkrivaju sasvim drugačiji pogled na njegov lik i delo – dodaje Palkovljević Bugarski.
Izložba je prvo bila prikazana u Novom Sadu i Beogradu, gde je Brašovan ostavio najveći trag. Potom je simbolično stigla u njegov rodni Vršac, a iduće godine “ide” i u Zrenjanin, jer je u tom gradu dobio prvi angažman po povratku iz Budimpešte, gde je studirao i radio do završetka Velikog rata. Bio je tada gradski urbanista, a Sokolski dom i zgrada Srpske banke, kao i rekonstruisani ulaz u NP “Toša Jovanović”, njegova su zaostavština.
I Jagodina i Čačak se mogu pohvaliti njegovim biserima arhitekture, nekoliko mesta u rumunskom delu Banata, Hrvatskoj i Mađarskoj. Malobrojni su, međutim, građani, koji znaju ko je bio arhitekta Brašovan i šta je projektovao u njihovim sredinama, iako su mu se nazvavši po ulicu njegovim imenom odužili Novi Sad, Beograd, Jagodina i Vršac.
A, mnogo je uradio za svoj grad: šezdesetih se sa oduševljenjem odazvao pozivu lokalne vlasti i besplatno projektovao zgradu Poljoprivredne škole za svega deset dana. U znak zahvalnosti, Vršac je upravo ulicu u kojoj je ta škola nazvao Ulica arhitekte Brašovana. Pre je samoinicijativno gradu poklonio bistu Jovana Sterije Popovića, koju je uradio njegov prijatelj i saradnik, vajar Risto Stijačić. Brašovan je projektovao mermerni postament, visok oko dva i po metra.
Vršac zauvek u srcu
IAKO je stekao svetsku slavu, Brašovan nikada nije zaboravio svoj Vršac, gde je živeo sve do odlaska na studije u Budimpeštu. Kažu da se u njegovom domu u Beogradu uvek služio “banatski rizling”, iz pijeteta prema rodnom kraju. Na tamošnjem groblju je, po ličnoj želji, i sahranjen, iako ga je “čekalo” mesto u Aleji zaslužnih građana. Počiva u porodičnoj grobnici, pored oca Nikole, uglednog pedagoga, čije ime nosi godišnja nagrada koju Vršac dodeljuje prosvetnim radnicima.
– Ta je bista najpre stajala u Ruskom parku, na mestu današnjeg spomenika Žarku Zrenjaninu. Svečano ju je otkrio Branislav Nušić 1937, ali su je Nemci 1941. bacili na vršačko groblje, da bi tu stavili Hitlerovo poprsje. Od 1945. nalazi se u Ruskom parku – kaže nam Vrščanin Dragoljub Đorđević.