U DRŽAVNOJ krizi koja je nastupila u leto 1928. godine, kada su u Hrvatskoj sve češće isticani zahtevi koji su nagoveštavali secesiju, u Beogradu se na to odgovorilo na ideju o “amputaciji”.
Stjepan Radić i Pribićević, Foto Profimedija, Arhiva Jugoslavije, Arhiv Srbije, Muzej Jugoslavije, Arhiv Beograda, porodica Pribićević, “Fejsbuk” i “Vikipedija”
Vladi i kralju stizali su poverljivi izveštaji kako su se poslanici Seljačko – demokratske koalicije (SDK) razišli po narodu, drže tajne konferencije i pripremaju narod na otcepljenje i stvaranje nezavisne države. Opasnost je sada bila utoliko veća što su predstavnici Srba u Hrvatskoj bili u zajedničkom frontu s Hrvatima, čime se obezbeđivala teritorijalna celovitost “tisućljetne” Hrvatske. O tome je javno govorio i jedan od prvaka SDK Predavec:
“Srbija i Hrvatska dva su zasebna svijeta. Naši preci bejahu pametniji, jer nisu, unatoč tisućgodišnjem susedstvu, htjeli zajedničku državu sa Srbima. Takova je zajednička država i u budućnosti nemoguća.” Iz tih pretećih poruka, u vladinim krugovima izvlačili su se zaključci da: tako više ne ide. Smatralo se da, ako može nekoliko revolverskih metaka da poremeti sav odnos, uzdrma celu državu, bolje je da se za vremena sve to preseče. Ne želi se građanski rat, ni vanredno stanje, ali ni federacija, ni personalna unija. Najbolje je da se podele u miru i sporazumu kao nekada Norveška i Švedska. Povući će se sa demarkacione linije i blagovremeno obavestiti prijateljske zemlje… Ministar inostranih poslova Marinković rekao je čehoslovačkom poslaniku da vlada pomišlja da predloži Hrvatima jedno potpuno odvajanje, kao bolje rešenje nego da se produžava takvo stanje.
Opoziciono kretanje prvaka Seljačko-demokratske koalicije (SDK) budno su pratili agenti Kominterne, koji su se razmileli po Hrvatskoj. Jedan od njih, s pseudonimom “Đuzepe”, poslao je u Moskvu kartu buduće velike Hrvatske i detaljan izveštaj sa zbora SDK u Sisku, podvlačeći naročito da je “revolucionarnu i ekstremističku izjavu” vođa Koalicije pozdravilo 15 hiljada seljaka. Razgovarao je s Vlatkom Mačekom, Antom Trumbićem, Antom Pavelićem i Svetozarom Pribićevićem, koji je, prema izveštaju ovog boljševičkog agenta, svojom odlučnošću na njega ostavio najveći utisak.
I Maček i Pribićević su se javno ograđivali od veza s komunistima, ali su se koristili njihovom aktivnošću za stvaranje što većeg nezadovoljstva u narodu. Na zboru u Sisku oni su najavali da će za postiznje postavljenih ciljeva morati razmisliti i o upotrebi “drugih sredstava”, osim legalnih. Na direktno pitanje britanskog poslanika koja su to sredstva, Maček je okolišao da odgovori, da bi najzad rekao da je, “kako se stvari razvijaju, verovatno revolucija jedina mogućnost”. Prema izveštaju sekretara KPJ, Ante Trumbić je očekivao moralnu i materijalnu pomoć Sovjetske rusije, kako bi hrvatski narod “izvojevao” otcepljenjem od Srbije svoju hrvatsku državu. Poklonjena je pažnja i spremnosti SDK da povede i oružanu borbu, radi čega su se, navodno, u Hrvatskoj formirale vojne jedinice, ali su nedostajala finansijska sredstva za nabavku oružja. Na IV kongresu KPJ, održanom u Drezdenu krajem novembra, doneti su zaključci da se podrži borba za otcepljenje i stvaranje nezavisnih republika: Hrvatske, Slovenije, Makedonije i Crne Gore…
* * * * * * * * * * *
Skriven mikrofon u Radićevoj bolničkoj sobi
KRITIČAN dan, kada je trebalo da se ta stvar prelomi, bio je 7. jul 1928. Radić se spremao da napusti Beograd i tim povodom širene su vesti da bi on mogao u Zagrebu da proklamuje otcepljenje Hrvatske. Kao odgovor na to otpočela su savetovanja u Dvoru, kao i sednica vlade. O tome šta se stvarno zbivalo te noći 7. jula, postoji dosta izvornih podataka, koji se donekle poklapaju i nadopunjuju. S njima se podudara i kazivanje samog kralja Aleksandra vajaru Meštroviću dok mu je ovaj vajao bistu:
“Došli su mi sa više strana govoriti, kako se Radić želi vratiti u Zagreb i kako kani, kad stigne tamo, proglasiti svoju republiku” – započeo je kralj svoje kazivanje o toj dramatičnoj noći.
– “Da sam, dabome, bio uznemiren i zvao sam pojedine šefove partija ponaosob da čujem njihova mišljenja. Ali, budući da iz njihovih mišljenja nisam mogao dobiti jasnu sliku ni o mogućem Stipinom potezu, kao ni o tom šta bi u tom slučaju trebalo učiniti, sazvao sam ih sve zajedno uveče 7. jula. Predsedavao sam sednici i uputio svakome pitanje da mi kaže o mogućnosti takvog Radićevog poteza. Najpre sam pitao Korošca, i on mi je odgovorio da je lako moguće da to Radić uradi. Zatim sam pitao Mehmeda Spahu i on mi je odgovorio da se nada da to Radić neće učiniti, ali da on ne bi mogao potpuno isključiti.
Iscrtana linije granice po kojoj bi išla „amputacija“ Hrvatske, Foto arhiva Jugoslavije
ONDA sam uputio pitanje Ljubi Davidoviću, kao najbližem prema Radiću da čujem šta on misli o toj mogućnosti. On mi je odgovorio da je jednako moguće da Radić to uradi u svojoj povređenosti, kao i da se uzdrži od takvog teškog i opasnog koraka.
– Vi mislite, gospodine Davidoviću, da je ta eventualnost u pedeset posto moguća? – rekoh.
– Jeste i sa šezdeset posto – odgovori Davidović.
– Pa šta vi mislite – pitao sam čika Ljubu.
– Šta treba da se uradi u tom slučaju? Da priznamo gotovi čin odcepljenja, ili da ga silom sprečimo?
– Dabome, da će se morati sprečiti.
Ja sam na to rekao da pre toga treba naći načina da do toga ne dođe, jer da ja neću nikada pristati na to da moja vojska izađe iz kasarne i da puca u građane.
“Posle toga”, nastavio je kralj, “prekinuo sam sednicu i pozvao k sebi Svetozara Pribićevića, kao Radićevog saradnika i podpredsednika te njihove Koalicije, pa sam mu rekao:
– Gospodine Pribićeviću, idite Radiću u Sanatorijum, pa mu izručite moju poruku da nemam ništa protiv toga da ide u Zagreb, ali da pre toga da izjavu da je za državnu celinu, a kako će se preurediti, da ćemo pristupiti pregovorima kad on ozdravi. Ako ne bude hteo pristati, on onda neka uradi kako misli da je bolje za Hrvate. A vama, gospodine Pribićeviću, kažem da vojska neće izaći na ulicu da puca u narod. Ja ću vojsci narediti da se povuče, a vi i Radić činite šta mislite i nosite odgovornost za odvojenu Hrvatsku.
Na to mi je Pribićević rekao:
– Prepustite, molim vas to meni, a ja ću sa Radićem i Hrvatima svršiti onako, kako sam s njima svršio iza sloma Austrougarske.
– Vidite, da nije bilo dobro svršeno, a Radić je glavni faktor tamo kod vas u Hrvatskoj.
Odnesite moju poruku, a ja ću sačekati da mi donesete odgovor.
OTIŠAO je i iskrivio moju poruku Radiću, rekavši mu da ga neću pustiti da ide u Zagreb pre nego da izjavu da je za jedinstvo, a bude li se u tome predomislio da ću povući vojsku u Srem i Bosnu, odvesti iz Hrvatske sve vagone i lokomotive, a onda Radić i Hrvati neka se prsaju, kako znaju u toj njihovoj republici.
Zato sam, kad se Pribićević vratio, naredio Jankoviću (ministru Dvora) da pribeleži naš razgovor. Kad je Pribićević protestovao, rekao sam da nemam više u njega poverenje, jer da on izvrće reči. I onda je Janković beležio Pribićevićevu izjavu, u ime Seljačko-demokratske koalicije, kao što znate.”
Na Meštrovićevo pitanje ko je njemu, kralju, saopštio njihov razgovor u bolnici kad nije bilo svedoka i da li je siguran da mu je tačno saopšteno, kralj je odgovorio:
“Ja sam razgovor imao posle pola sata. U Radićevoj sobi bio je skriven jedan mikrofon.
Posle toga znate kako je teklo. Radić nije proglasio republiku, nego je, siromah, umro, davši onu izjavu…” Sve je to rečeno kada su događaji o kojima je reč već minuli. Kralj je govorio opušteno i svakako nije bilo oportuno da se kaže kako je inicijativa za “amputaciju” dolazila sa srpske strane.
* * * * * * * * * * *
Aleksandar nije hteo nikakav rat sa Hrvatima
KLjUČNI čovek u svemu tome, kao posrednik između kralja i Radića, Svetozar Pribićević obelodanio je planove o “amputaciji” već tokom septembra u jednoj političkoj kampanji, u kojoj je za takve planove optuživao predstavnike tadašnje vlade. U ime njih odgovorio mu je vođa demokrata Ljubomir Davidović da su razgovori u Dvoru 7. jula imali samo tu svrhu:
“Da se predstavnici Seljačko-demokratske koalicije (SDK) otvoreno zapitaju, jesu li oni za amputaciju ili ne… Onoga trenutka, kada je odgovoreno da SDK nije za amputaciju, to pitanje je skinuto s dnevnog reda, pošto ga mi nismo ni pokrenuli. Njega su postavili gospoda iz SDK svojim držanjem i svojim izjavama.”
Stjepan Radić i Vlatko Maček, Foto Profimedija, Arhiva Jugoslavije, Arhiv Srbije, Muzej Jugoslavije, Arhiv Beograda, porodica Pribićević, “Fejsbuk” i “Vikipedija”
U jednoj zabelešci francuskog Ministarstva spoljnih poslova, koja je sačinjena na osnovu podataka koje je dostavio Ante Trumbić, tvrdi se nešto što bi trebalo da opravda samo potpisivanje izjave SDK kojom se izjašnjava o integritetu zemlje. U njoj se tvrdi da je Pribićević već tokom prve audijencije potpisao jednu izjavu u kojoj se on, i bez saglasnosti Radića, u ime SDK, izjašnjavao o lojalnosti integritetu države, ali da je posle toga ponovo telefonom pozvan u Dvor i tom prilikom kralj je tražio od njega da potpiše drugu izjavu, u kojoj SDK pristaje na narodno jedinstvo, čime se želelo da se ona politički kompromituje. Pribićević se, navodno, opirao da tako nešto potpiše, ali, pošto je kralj nastupio sa krajnjom razdražljivošću, pod tim pritiskom, on je tu izjavu potpisao. Očigledno, to je jedna hrvatska verzija, namenjena inostranstvu, kojom se želelo da se sam Radić distancira od izjave SDK o prihvatanju državnog integriteta.
MNOGO godina kasnije u svojoj pamfletskoj knjizi Pribićević je svoje prijeme u Dvoru povodom “amputacije” prikazao nešto drukčije. Prilikom prve audijencije 7. jula kralj je počeo da mu čita nekakav tekst, napisan na plavoj hartiji i pošto je on prigovorio, kralj je odložio papir i otpočeo: “Hteo sam da Vam pročitam da bude tačnije. Ali mogu isto tako i da Vam kažem. Gospodine Pribićeviću, izgleda mi da g. Radić odlazi sutra u Zagreb.
Ante Trumbić, Foto Profimedija, Arhiva Jugoslavije, Arhiv Srbije, Muzej Jugoslavije, Arhiv Beograda, porodica Pribićević, “Fejsbuk” i “Vikipedija”
Molim Vas da mu predate moju poruku da sutra može u Zagrebu da proklamuje rascep. Mi više ne možemo da ostanemo zajedno sa Hrvatima. Neću da imam nikakav rat sa Hrvatima.
Pošto ne možemo da ostanemo zajedno, bolje je da se razdvojimo. Bolje je da se rastanemo u miru kao Švedska i Norveška. Ako Radić prima moj predlog on sutra može da proklamuje odcepljenje. Mi ćemo otuda povući naše trupe, i ostavićemo samo nekoliko jedinica na granici, da ne može da se kaže da smo te krajeve ostavili Italijanima. Pa kad tamo bude urađena narodna odbrana, povući ćemo i te jedinice.” Kada se Pribićević, “zaprepašćen” takvom izjavom, usprotivio, pozivajući se i na međunarodne ugovore, kralj je odgovorio:
“Ne bi bilo tako velikih teškoća, kao što Vi mislite. Velika većina Srba ostaće u svojoj državi, koja će biti manja, ali homogenija, i mnogo jača, nego današnja. Sa Hrvatima se zaista ne može nastaviti. Vidite šta je učinio taj Frangeš i sva ta hrvatska kulturna društva.” (Frangeš je potpisao jednu izjavu u kojoj je objavljen bojkot Srbije u kulturnom pogledu.)
KRALj je dalje nastavio: “Vidite, Vi odbijate moj predlog. Međutim, vlada neprestano prima telegrame, u kojima je obaveštavaju da strane vlade pitaju: da li smo mi jedna država ili ne. I vlada je takođe učinila ovaj korak, da bi to pitanje bilo rešeno. Pošto Vi nećete rastavu, to znači da je neće ni Radić. Pa šta onda možemo da učinimo?”
Pribićević je onda samoinicijativno predložio da se da kakva izjava “radi učvršćenja našeg položaja u inostranstvu”, uveren da će je i Radić odobriti. Ponovo je pozvan u Dvor oko 11 časova. Primio ga je sekretar ministra Dvora Krstić s već napisanom izjavom.
Pošto je Pribićević protestovao, kralj ju je pocepao i tražio je od njega da sam izdiktira izjavu Dragomiru Jankoviću.
* * * * * * * * * * *
Politički odgovor na pretnje iz Hrvatske
IZJAVA, kojom se prvaci SDK izjašnjavaju za državnu celinu objavljena je sutradan. I pored toga, kralj još neko vreme nije odustajao od svoje zamisli: “Vidite, gospodine Pribićeviću” – rekao mu je dva dana kasnije – “Vi nećete da priznate, da je najbolje da se odvojimo od Hrvata. Sa onim što će nam ostati, imaćemo bar čvrstu državu. I moj pokojni otac mi je često govorio da se sa Hrvatima ne možemo sporazumeti, da su to vekovni neprijatelji Srba i da sa njima ne možemo voditi zajedničku politiku. Razmislite još o tome”.
Pribićevićevi podaci nisu u pojedinostima prihvatljivi već samim tim što je napisao i knjigu o kralju Aleksandru s ciljem da ga prikaže kao lukavog i neiskrenog čoveka i samodršca. Posebno deluje neuverljivo da je kralj prosto nudio Radiću i terao ga da ide u Zagreb i da proklamuje hrvatsku republiku. Koji bi to politički čovek tako iznenada postupio bez dovoljne i temeljite pripreme? Argumentacija kraljeva o mogućoj “amputaciji” Hrvatske, koju je on izneo u razgovoru s Pribićevićem, bila je samo jedan adekvatan politički odgovor na hrvatske pretnje o secesiji. Nagoveštaj razlaza s Hrvatima trebalo je da mobiliše Srbe u Hrvatskoj da se okrenu svojoj matici.
Dr Mehmed Spaho, Foto Profimedija, Arhiva Jugoslavije, Arhiv Srbije, Muzej Jugoslavije, Arhiv Beograda, porodica Pribićević, “Fejsbuk” i “Vikipedija”
PLANOVI o “amputaciji” postali su tada rizični. Ne samo što se nije znalo kako bi na to reagovali Srbi u Hrvatskoj nego, pre svega, što raspad Jugoslavije ne bi bio dobro primljen među njenim saveznicima u Evropi. Tim raspadom izmenila bi se konstelacija zemalja Srednje Evrope i Balkana i ceo problem bi se našao pred zapadnoevropskim silama, koje su već činile značajne ustupke Musolinijevoj Italiji u njenom prodoru prema Istoku, zapravo prema Balkanu. Čak i kad bi zapadne zemlje prihvatile stvaranje novih državica na Balkanu, te tvorevine postale bi lako oruđe Italije, podstakle bi i ojačale revanšističke težnje Mađarske, Austrije i Bugarske, te bi i nove granice uvećane Srbije bile ugrožene. Ostalo je i pitanje da li bi se amputacijom rešio srpsko-hrvatski spor, ili bi se on, možda, još više zaoštrio.
ALEKSANDAR je imao tu osobinu da je lako prelazio preko teških i kritičnih trenutaka kao da se nisu ni dogodili i brzo se prilagođava novoj situaciji. U razgovoru s jednim britanskim publicistom rekao je da amputacija “nije trenutno sporno pitanje”, jer je ne žele ni Srbi, ni Hrvati. Ipak, nastavio je, pola sveta očigledno misli da Hrvati žele amputaciju, a druga polovina veruje da prisiljavamo Hrvate na to protiv njihove volje.
Ivan Meštrović , Foto Profimedija, Arhiva Jugoslavije, Arhiv Srbije, Muzej Jugoslavije, Arhiv Beograda, porodica Pribićević, “Fejsbuk” i “Vikipedija”
Kralj je odbacio neke komentare u stranoj štampi da su Hrvati progonjeni od srpske većine kao “apsurdne i netačne”, podsećajući da oni, po ustavu, uživaju sva prava kao i Srbi i Slovenci, a u okviru Jugoslavije stekli su u različitim međunarodnim ugovorima povlašćeni tretman, iako su se sve do kraja 1918. godine borili na strani Centralnih sila kao podanici.