Bojan Bilbija
Četvorica neposrednih izvršilaca terorističkog napada u Moskvi su uhapšena i nalaze se u pritvoru, ali nema sumnje da su oni bili samo instrument u tuđim rukama, ističe u razgovoru za „Politiku” ruski senator Vladimir Čižov, diplomata s ogromnim iskustvom, koje je sticao, između ostalog, i na našim prostorima. Najpoznatiji je, naravno, kao stalni predstavnik Rusije pri Evropskoj uniji – funkciju ruskog ambasadora u Briselu obavljao je sve do 2022, odnosno duže od 17 godina. Senator Čižov ne veruje u verziju Zapada, pre svega SAD, o tome da je tzv. Islamska država pravi naredbodavac masakra u moskovskom „Krokus siti holu”.
„ID je, naravno, neprijatelj, ne samo Rusije već čitavog sveta, ali ova organizacija ima svoju ideologiju. Kada izvršavaju teroristički akt, oni daju i političke, ideološke izjave. Ovog puta ništa od toga, osim neke okasnele izjave, nejasnog porekla, o preuzimanju odgovornosti. Ali, čak ni u njoj nije rečeno šta oni žele. Teroristi Islamske države uvek idu do kraja, a ovi su pokušali da pobegnu. Oni su samo figure u nečijim rukama, ali mogu da imaju veze s upozorenjem na teroristički napad koje je početkom marta uputila američka ambasada u Moskvi, ne ruskim vlastima, već svojim građanima. Naš ambasador u Vašingtonu Anatolij Antonov potvrdio je da nikakve informacije o tome, ni pre ni posle napada, nije dobio od Amerikanaca. Zahvalni smo svim građanima Srbije koji su bili uz Rusiju u ovim teškim danima”, poručuje Vladimir Čižov.
Spekulisalo se o tome da je došlo do propusta u radu specijalnih službi, pominjane su ostavke?
Naše službe su proteklih nedelja i meseci sprečile nekoliko desetina terorističkih napada koji su pripremani. U raznim stadijumima pripreme, neki od njih su već bili praktično spremni. Neprijateljske sile rade danonoćno, uključujući i one koji javno govore o tome da Rusiji treba naneti strateški poraz.
O tome govore države NATO-a?
Da. Pravo pitanje je ko je stvorio ID?
Ko?
Amerikanci.
Zašto?
Svojevremeno za borbu protiv nepoželjnih režima, pre svega na Bliskom istoku. Sada je fokus na Ukrajini, pokušaj da se porazi Rusija. Kada ne uspeva da se to uradi na bojnom polju, a Ukrajinci nemaju uspeha poslednjih meseci, prelazi se na diverzije. Ubacivali su takve grupe preko naše granice, s ciljem da se zauzme bar neko selo, a da onda tamo maltene proglase „alternativnu rusku vladu”.
Sumnjate da iza terorističkog napada u Moskvi stoji Zapad, odnosno SAD?
O sumnjama je još rano da se govori, ali ima osnova da se o tome razmišlja. Cilj je da se kod stanovništva razvija strah, do nivoa panike, kao i nepoverenje prema svojim vlastima. Upravo se tome oni i nadaju. Ali, neviđeno visoka podrška koju je Vladimir Putin dobio na nedavno održanim predsedničkim izborima svedoči da planovi neprijatelja neće uspeti, da je naš narod usmeren ka pobedi.
Mnogi smatraju da će posle terorističkog napada uslediti intenzivnija vojna kampanja Rusije, pa čak i nova mobilizacija?
Inicijativa na terenu odavno je u rukama ruske armije. Uvek postoji mogućnost da brže napredujemo, ali po cenu većih žrtava. Mi delujemo pažljivo, kako vojnici kažu – meljemo protivnika. Ali uvek uzimamo u obzir moralno-etičke faktore ratovanja.
Na Zapadu ne misle tako, nazivaju Rusiju zločincem?
To govore iz nemoći. Imajte u vidu da objektivni eksperti ističu da su u ovom trenutku Oružane snage Rusije na prvom mestu u svetu po borbenoj spremnosti, opremljenosti i motivaciji.
Ali neki drugi stručnjaci kažu da je američka vojska najjača, a da je ruska armija slabija i od ukrajinske?
To su gluposti. Da je ukrajinska armija koliko-toliko uporediva sa ruskom, onda bi situacija na terenu bila drugačija. Da strani faktor ne pomaže Ukrajini, rat bi već odavno bio završen. Koliko će rat još trajati, zavisi delom upravo od tog stranog faktora. Ukrajinski resursi su već skoro u potpunosti iscrpljeni, ostaje im još samo da regrutuju žene i decu. Po različitim procenama, između pet i osam miliona Ukrajinaca je napustilo zemlju od 2022. godine.
Mislite li da Rusija može da okonča vojnu operaciju u narednih 12 meseci?
Nikad ne dajem prognoze. Mislim da će svaki građanin Rusije reći da je bolje da se završi pre, nego kasnije. Ali, najvažnije je da se završi tako – da se više ne ponovi. Ciljevi Specijalne vojne operacije, demilitarizacija i denacifikacija, moraju da budu postignuti tokom sadašnje kampanje. Smatram da Rusija ne sme sebi da dozvoli da s druge strane ostane neka neprijateljska država koja bi bila žarište za pripremu nove agresije.
Vaša poseta Beogradu povezuje se s drugom agresijom – onom koju je NATO izvršio na tlu Srbije pre 25 godina?
Želeo sam da uzmem učešća u manifestacijama koje su posvećene napadu na Jugoslaviju, pre svega imajući u vidu da sam bio neposredno uključen u dešavanja tih dana, nedelja, meseci i godina. Još 1996. sam bio zamenik visokog predstavnika za BiH Karla Bilta, što iz današnje perspektive izgleda veoma čudno. Posle toga, sve do januara 1999. bio sam načelnik Odeljenja za Balkan u Ministarstvu inostranih poslova Rusije, ali sam i nakon prelaska na čelo drugog odeljenja ostao specijalni predstavnik MIP-a Rusije za Balkan. Tako sam iz minuta u minut pratio sve što se dešavalo. Bombardovanje nije bilo za mene preveliko iznenađenje, jer sam pratio kako se pokreću zupčanici NATO-a i video da sve ide ka tome.
Kako smo do toga došli?
Svi govore o hrabrom potezu, zaokretu aviona Jevgenija Primakova nad Atlantikom, ali to je bio poslednji potez u nizu. Dugo pre toga smo znali da se to može desiti i činili smo sve što je u našoj moći, u okviru diplomatskih napora i svih dostupnih mehanizama, da to ne dozvolimo. Ali, cilj koji je NATO sebi postavio ipak je prevagnuo, to im je bilo važno uoči aprilskog samita kojim su obeležavali 50 godina postojanja. Danas se spremaju za 75 godina. I opet će imati samit, ali ne u aprilu, već su ga pomerili za jul.
Zašto?
Zato što imaju mnogo unutrašnjih nesuglasica. Ako izostavimo predizborne trzavice uoči izbora u SAD, koje takođe imaju veze s tim, vidimo okršaje između Francuza i Nemaca, a pre svega ne mogu da odrede ko će biti generalni sekretar NATO-a.
Sada ima više imena u opticaju. Čije su šanse najveće?
Ja znam za četiri ili pet. Koliko razumem, „idealan” kandidat je holandski premijer Mark Rute, ali ima i drugih, poput predsednika Rumunije Klausa Joanisa, koji je etnički Nemac. Ima i nekih još opskurnijih ličnosti, iz pribaltičkih zemalja…
Znači, Rute ima najveće šanse?
Ne bih da nagađam, to je njihova stvar. Kažu da ima podršku SAD. Ali nema podršku Mađarske. Za nas figura generalnog sekretara NATO-a nema nikakvog značaja. Kažu da je to Stoltenberg, ali za nas je to Džozef Bajden. Ali, želeo bih da istaknem da je ono što su učinili Srbiji i Crnoj Gori pre 25 godina nesumnjivo bio zločin.
U Crnoj Gori mnogi bi to želeli da zaborave, ali Srbija neće nikada…
I ne treba, jer tako može i na sebe da se zaboravi. NATO je samo birokratski mehanizam, gde odluke donosi onaj koji njime rukovodi iz Bele kuće. Tramp, koji je čak govorio i o mogućnosti da SAD napuste NATO, imao je argument da je Amerika tokom hladnog rata pokrivala 50 procenata troškova alijanse, a da je sad to 75 odsto. To je još jedna potvrda ko tamo upravlja. Pre 25 godina nanet je najjači udarac sistemu evropske bezbednosti i međunarodnog prava. Za to nema nikakvog opravdanja.
Da li je Rusija mogla 1999. da učini više da pomogne Srbiji? Pre svega da se spreči napad, ali mi vidimo kako danas Zapad snabdeva Ukrajinu oružjem i svim ostalim?
Rusija od pre 25 godina i danas nije ista. Ekonomske mogućnosti, ali i sve druge, bile su veoma ograničene. Šta mislite, zašto je Primakov putovao u Ameriku tog 24. marta 1999, kad je zaokrenuo avion i vratio se u Moskvu?
Po novac?
Radi restrukturiranja duga, koji je bio ogroman. Pokušavali smo nekako da se izvučemo iz finansijske rupe bez dna u koju smo upali prethodnih godina. I naše logističke mogućnosti bile su potpuno drugačije tada. Kada smo u junu izvodili desant na Prištinu, imali smo na aerodromima naše transportne avione s ljudima spremnim da polete, u dovoljnom broju da podrže našu operaciju. Ali, oni nisu poleteli. Nijedna tranzitna zemlja nije dozvolila prelet. A NATO je razmatrao mogućnost, ako oni ipak polete, da ih obara.
Zašto je uopšte pokrenut desant? I ko je doneo odluku, Vladimir Putin, predsednik Jeljcin?
Donošenje takvih odluka nije spadalo u delokrug Vladimira Putina, koji je u to vreme bio sekretar Saveta za bezbednost. Koliko znam, Jeljcin nije bio sasvim upoznat.
Umalo je počeo svetski rat, a predsednik to nije znao?
Očigledno se polazilo od mišljenja da treći svetski rat neće početi zbog toga. To je bila komplikovana odluka, s ciljem sticanja određenih poluga uticaja na dalji razvoj situacije. Oni koji su je doneli nisu u potpunosti poštovali lanac komandovanja u našoj zemlji.
Ni do danas nije sasvim jasno zašto je ruski kontingent napustio Kosovo i Metohiju u julu 2003?
Obilazio sam taj kontingent, boravio sam s Putinom 2001. nakon njegovog susreta s Džordžom Bušom u Ljubljani. Već tada više nisu bili aktuelni vojni zadaci zbog kojih smo ušli.
Možda je bilo aktuelno pitanje zaštite Srba, već sledeće godine je usledio pogrom? Ne mislite da je odlazak Rusa ohrabrio albanske teroriste?
Njih je hrabrilo nešto drugo, i tada i kasnije – otvorena, ali i prikrivena podrška koju su dobijali od Zapada. Posetio sam jednom u Prištini Ibrahima Rugovu, tadašnjeg njihovog predsednika. Uzgred, on nije bio islamista, već katolik, u kancelariji je držao portret pape. Njegove ideje su ukrali i uneli u njih radikalizam i nasilje. Zapad mu nikad nije oprostio susret s Miloševićem, hteli su da ga rastrgnu. On nije bio nasilan, pa su zato pravu moć dali u ruke onima koji to jesu.
Niste rekli, zašto su Rusi otišli?
Godine 2003. doneta je odluka da naši vojnici odu jer su imali veoma ograničen mandat i nismo u tom trenutku videli mogućnost da izmenimo situaciju koja je tamo nastala.
U Beogradu su se posle 2000. godine najviše bavili međusobnim obračunima
Da li su lideri nove vlasti u Beogradu posle 2000. bili opredeljeni da brane Srbe na Kosovu?
Posle pada Miloševića njihovo opredeljenje je bilo najviše da se obračunavaju međusobno. Šta je dalje bilo, ne mogu da kažem, jer sam počeo da se bavim drugim regionima.
