Bol ne prolazi 22 godine od ubistva premijera Zorana Đinđića, a njegova supruga Ružica seća se svakog momenta kobnog 12. marta 2003. godine. Posle više od dve decenije deca su porasla, ali žalost za ocem u suprugom ne jenjava.
Ružica Đinđić je Zorana upoznala tokom književne večeri.
– Upoznali smo se na tribini na kojoj je predstavljena njegova knjiga “Jugoslavija kao nezavršena država”. Ja sam predstavljala izdavačku kuću koja ju je objavila. Već na prvi pogled, bio je za mene sasvim različit od svih ljudi koje sam do tada srela. U njegovim očima prepoznala sam moralno čistunstvo, koje je namerno, da ga slučajno ne razotkriju, prikrivao naglašenom samouverenošću, arogancijom, oštrinom i učenošću. Bio je čist kao suza, pa je zato i morao da se brani raznim odbrambenim mehanizmima, da ga ne provale u ovom okrutnom i pokvarenom svetu. Čistunci, altruisti, humanisti su stalno na udaru, jer provociraju nečiju nečistu savest. Zato drugi pošto-poto hoće da ih isprljaju, i spuste na svoju meru. Sami za sebe, najbolje znaju ko su i kakvi su. I Zoran je to shvatao, prisiljen da svoju nevinost brani pomalo odglumljenim cinizmom – ispričala je ona.
Doktor filozofije iz Bosanskog Šamca osvojio je devojku iz Valjeva, osvojila je i ona njega. Ona je u njemu videla nešto posebno, i on je nju gledao na isti način.
– Znam da je posle povratka sa doktorata iz Nemačke bio prosto opsesija svih lepih i pametnih žena koje su držale do sebe. Verovatno su doživele pravi privatni smak sveta kad je mene uzeo, jer je stvarno bio idealna prilika spram mnogih. A, eto, takav kakav je bio, odabrao je baš mene – anonimnu i nepoznatu koju niko nikad nije ni upoznao. Očigledno, nije bio čovek klišea i predrasuda, nego modernista koji je sve radio prateći sopstvena osećanja, a ne osvrćući se šta drugi misle. Mogla sam biti samo počašćena što je u meni prepoznao nešto izuzetno, izabrao me je za ženu, i predstavio beogradskom kulturnom, intelektualnom i političkom establišmentu, o kome sam ja znala samo iz novina – rekla je ona tada.
I postali su njih dvoje nerazdvojan par, dvojac koji nije išao jedan bez drugog. Ma koliko da zvuči kao olako donet zaključak, ali ovo je čista istina: oni koji su ih posmatrali, uvideli su da su bili jedno za drugo.
Venčali su i 1990. godine postali roditelji Jovane, a onda su 1993. dobili drugo dete, sina Luku.
Nažalost, razdvojio ih je 12. mart 2003. Jednom prilikom, Ružica Đinđić prisetila se strašnih momenata kada je Zoran ubijen.
– Zoranov vozač Sale mi je prvi javio da nešto nije u redu. “Pucali su na njega!” Dobro, računala sam da ga nisu pogodili, ili – ako jesu – da će svakako preživeti. Međutim, Sale me je dotukao: “Neko će doći po vas!” – ispričala je Ružica svojevremeno za Nedeljnik.
Dodaje da je Zoran, od 1996. bio na meti.
– Te srede, 12. marta, trebalo je da se u Vladi sretne sa švedskom ministarkom spoljnih poslova, sada isto tako pokojnom Anom Lind. Tog jutra obukao je svoje najlepše odelo, i bio je zaista lep. Potpuno zaboravivši na gospođu Lind, na vratima sam ga pitala zašto se tako udesio, i da li ima neku konferenciju za štampu. “Ne, ali imam Anu Lind!” Jednostavno me je kopkalo zašto mu je bilo toliko stalo da se tako lepo obuče. Zoranov vozač Sale mi je prvi javio da nešto nije u redu. “Pucali su na njega!” Dobro, računala sam da ga nisu pogodili, ili – ako jesu – da će svakako preživeti. Međutim, Sale me je dotukao: “Neko će doći po vas!” Preplašila sam se kad je Beba došao. Rekla sam mu da se prvi put bojim. Ne znam da li je i on tada znao da je Zoran ubijen. Osećala sam da to ovog puta nije isto kao ranije. Još od 1996. Zoran je praktično pokretna meta. Isti ljudi koji su mu zadali smrtni udarac – i onda su držali prst na obaraču. Ostali smo zauvek sami, nas troje, a svi ti velevažni prijatelji su se razbežali…- ispričala je Ružica jednom prilikom.
(Telegraf.rs / Nedeljnik)