ODUŠEVILO ME MOJE IME ISPISANO ĆIRILICOM: Intervju – DŽejson Alen-Pejzon, laureat međunarodne književne nagrade “Novi Sad”
POŠTO je iz ruku pisca Jovana Zivlaka primio glavno priznanje “Novi Sad” na zatvaranju 19. Međunarodnog novosadskog književnog festivala, Džejsonu Alenu – Pejzonu (1980), pesniku sa Jamajke i predavaču kritičke teorije i kreativnog pisanja na Univerzitetu u Mančesteru, pogled je pao na plaketu na kojoj je njegovo ime ispisano engleskom verzijom na latinici, ali i njemu nepoznatim pismom – ćirilicom.
Foto /Privatna arhiva
– Kada sam ugledao svoje ime napisano srpskim pismom, bio sam impresioniran. Osećao sam da dodirujem drugu kulturu i istoriju i to je za mene ogroman dar – kaže, za “Novosti”, Pejzon, prošlogodišnji laureat jedne od najuglednijih svetskih nagrada za poeziju “Tomas Sterns Eliot” koja mu je dodeljena za zbirku “Autoportret kao Otelo”.
Žiri Eliotove nagrade uočio je vašu hrabrost da uspostavite vezu između tamnoputog Šekspirovog junaka koga su u Veneciji smatrali autsajderom i crnih muških imigranata danas. Koliko dugo je sazrevala ta neobična ideja?
– Dugo sam na osnovu ličnog, ali i iskustva drugih, razmišljao kako se oseća tamnoputi čovek kada dođe u Evropu i kako je drugima teško da razumeju šta on oseća i sa kakvim se izazovima sudara. Mnogo toga se ne izgovori. Odnosi na relaciji crnac-belkinja ili crnac-belac mogu da budu veoma nezgodni. Ljudi uglavnom ne žele da pričaju na tu temu. Odlučio sam da ja progovorim.
Kako ste doživeli dramu “Otelo” pre dve decenije kada ste je prvi put pročitali?
– Bio sam veoma pogođen tim tekstom i zapanjen da je nastao početkom 17. veka i da je ta tema aktuelna i u savremenoj Evropi. Odmah sam znao da neću moći da prestanem da razmišljam o tome. Jer, došao sam u Evropu, u Englesku na studije, nastavio da studiram u Francuskoj, putovao… Napisao sam pesmu o vezi između mene i jedne Francuskinje. U tim stihovima pitao sam se kako bi to bilo da je Šekspir stvarnost mogao da sagleda očima crnog čoveka. Moj mentor je to pročitao i rekao mi da bi trebalo da i dalje da razrađujem ovu tematiku.
Pokazuje li današnja Evropa dovoljno interesovanja za tamnopute imigrante?
– Nema dovoljno interesovanja za kulturnu kompleksnost tih ljudi, za njihovo kulturno bogatstvo, ali zato se često pokazuje neprijateljstvo prema njima. Imigranti tamne boje kože mogu da budu korisni za društvo, ali mogu lako i da se otkače, da se sklone kada se ne uklapaju u određenu priču.
Predstavlja li zbirka stihova “Razmišljati sa drvećem” (2021) svojevrstan omaž vašem životu na selu u Jamajci?
– Moglo bi se tako reći. Drveće je bilo svuda unaokolo, često smo išli na imanje moje bake. Kada pomislim na svoje detinjstvo, vidim sebe kako ulazim u duboku šumu sa kedrom. Mišićava stabla guanga bila su poput bića među kojima smo živeli. Ova knjiga je i poziv ljudima da drveće posmatraju drugačije, jer ta stabla i sa krošnjama su zanimljiva bića. Komunikativna su. Šetanje šumom predstavlja neku vrstu buđenja. Izgubio sam tu vezu sa drvećem u prvim godinama u Engleskoj.Ponovo sam je uspostavio tek kada sam se preselio u Lids, bogat zelenilom.
Osećam da sam kod vas dobrodošao
A PROSEČNO upućen Srbin zna da ga 7.250 km deli od domovine Boba Marlija, Merilin Oti i Useina Bolta. Šta vi znate o Srbiji?
– U srednjoj školi učio sam da ste dugo robovali pod Otomanskim carstvom i da je Srbija deo Jugoslavije. Kasnije, kada sam imao 12 godina, saznao sam o ratnom raspadu te zemlje. O Srbiji se ne govori mnogo u Engleskoj. Žao mi je što ne mogu duže da ostanem ovde da bolje upoznam vašu istoriju, kulturu, muziku… Ali upoznao sam divne ljude i lepi plavi Dunav. Osećam da sam ovde dobrodošao i to me ispunjava radošću.
Vaša poezija kreće se u koordinatama Jamajka, Prag, Pariz i Oksford. Postoji li šansa da se ta “ruta” upotpuni Novim Sadom, Srbijom?
– Moglo bi se desiti. Iznenadio me Dunav. Impresivan je. Mislim da ću pisati o tome, kao i o ljudima, o ovom gradu. Već razmišljam o tome kako ću se vratiti ovde na odmor sa suprugom i decom, kao i o uspostavljanju saradnje mog univerziteta sa Novosadskim univerzitetom.
Da li je teško biti profesor mladim ljudima stasalim u eri svemogućih tehnoloških izuma?
– Jeste teško. Studenti očekuju da sve bude brzo. Pošalju imejl i žele da im odgovorite u roku od sat vremena. Nove tehnologije imaju dosta pozitivnih strana ali i mnoštvo negativnih. Mlade generacije su uvek povezane sa virtuelnim svetom i to stvara veliki pritisak profesorima. Sve liči na fabriku, život se odvija na ubrzanoj proizvodnoj traci. Ali ja volim da predajem, volim kontakt sa svojim studentima.
Biografija
DžEJSON Alen – Pejzon rođen je u malom selu u centralnoj Jamajci. Njegova majka bila je učiteljica. Pohađao je Univerzitet Mona u zapadnoj Indiji. Zatim se otisnuo na studije u Pariz. U Veliku Britaniju preselio se 2011. godine, da bi doktorirao srednjovekovne i moderne jezike na Merton koledžu.
Upoznali ste ćirilicu i saznali da mi kao mala ali ponosna nacija činimo sve da sačuvamo naš jezik i pismo. Imate li tim povodom poruku za nas?
– Potpuno vas razumem i podržavam u toj borbi. Svaki jezik predstavlja drugačije gledište na svet, svedoči o posebnosti jednog naroda. Nijednom jeziku ne bi se smelo dozvoliti da – umre.
