LjUBAV prema konjima i salašima Bačvani nose u genima. To najbolje znaju svi oni koji prate trijumfe najboljeg košarkaša sveta Nikole Jokića, koji je Ameriku upoznao sa ovdašnjim kasačima i sulkama.
Foto: J.L.
Ništa manja nije ni ljubav Subotičanina Zorana Sarića prema plemenitim životinjama. Naprotiv, ona je toliko jaka da se zbog nje vratio iz Amerike i na porodičnom salašu, starom gotovo ceo vek, spojio tradiciju, sport i medicinu. Pod sloganom “Kasom kroz život” na svom salašu, smeštenom u ataru između Subotice i Žednika, daleko od gradske vreve, napravio je pravu oazu i idealno mesto za hipoterapiju i terapijsko jahanje.
– Kako mi se 2005. godine u Americi rodio sin sa autizmom, odnosno Aspergovim sindromom, vrlo brzo sam se upoznao sa terapijskim jahanjem i svim njegovim blagodetima. Studirao sam ortopediju konja, i u Americi sam se bavio njima, a jednom prilikom, dok smo se Zvonko Bogdan i ja vozili prema hipodromu “Pompano park” da bi on pogledao moje konje, on je pevušio “da obiđem staze, staze svog detinjstva, za salašom želja da me mine”. Verujte, dugo su mi ti stihovi bili u glavi – priča nam Zoran, otvarajući vrata Sarić salaša u kome vas na samom ulazu omamljuje miris domaće štrudle.
Foto: J.L.
– Upravo taj stih me je doveo nazad na salaš. Kada je bilo reči šta će biti sa porodičnim salašem, nisam smeo da dozvolim da se dogodi drugi deo Zvonkove pesme – “al` rekoše mi pre nikol`ko dana da je srušen onaj salaš mali”. Iako je bilo teško da se posle smrti oca vratim tamo gde je on najviše voleo da bude, odlučio sam da sačuvam porodični salaš star 98 godina. Posle decenije ulaganja vratili smo ga u autentično stanje. Sada je pravi bački salaš.
Ljubav prema konjima Zoran je preneo na svoju suprugu Ivu, koja se posle studija defektologije, tokom boravka u Americi, specijalizovala za hipoterapiju i terapijsko jahanje.
Foto: J.L.
– Hipoterapija i terapijsko jahanje su dve različite stvari. Hipoterapija je postupak na neurološkoj osnovi, uglavnom za decu sa invaliditetom, a terapijsko jahanje je osmišljeni program koji se bavi decom ometenom u razvoju. Imamo različite programe i oni su prilagođeni stanju deteta, takođe tu su četiri konja i svaki je za određeno stanje – objašnjava nam Iva, jedna od retkih osoba koja ima licencu za ove vidove terapija. – Temperatura konja je za stepen ili dva viša od naše i na taj način greje jahače. Osnova hipoterapije i terapijskog jahanja su trodimenzionalni impulsi koji se prenose sa leđa konja na karlicu jahača, odakle putuju do mozga. Kroz ovu terapiju dete se smiri i oseća se srećno, ima mnoge benefite, ali to se teško može opisati rečima, to treba doživeti.
Na terapiju na Sarić salaš trenutno dolazi 27 mališana, plus oko 160 dece iz Doma “Kolevka”, koji stižu dva puta nedeljno. Najviše dece je sa autizmom, cerebralnom paralizom, onda Daunovim sindromom, epilepsijom, multipla sklerozom… Kako je nedavno, zahvaljujući Pokrajinskom sekretarijatu za privredu i turizam, napravljena hala, hipoterapija i terapijsko jahanje se odvijaju tokom cele godine, bez obzira na vremenske prilike. 
Foto: J.L.
– Deca sa poteškoćama u razvoju se ovde osećaju prihvaćeno, uživaju u prirodi i konjima, koji su im ovde partneri. Posebno je emotivno kada vidimo određeni napredak. Primera radi, imali smo dečaka koji nije mogao najobičniju slagalicu, krug u krug nije mogao da sastavi, a već po drugom dolasku on je to znao i uzeo komplikovaniju da rešava. Taj njegov osmeh i moju sreću ne znam kako da opišem – dodaje Iva. – Dečak iz “Kolevke” sa jedanaest godina ovde je napravio prvi korak. To je nešto što dokazuje ogroman napredak. Devojčica koja nije pričala i smejala se, nikakve reakcije nije imala, posle prve terapije se nasmejala, a njena majka zaplakala. Lekari iz Novog Sada i Beograda nam vikendom dovode decu, a u saradnji sa Ministarstvom zdravlja uskoro treba da postanemo medicinski centar.