NAKON što je utihnula politička priča o neprihvatanju mandata, zakazano je konstituisanje novih predstavničih tela – najpre, republičke, a potom gradske skupštine.
Foto Promo
Na dnevnom redu su druga pitanja. Zašto se navodno žuri sa konstituisanjem Narodne skupštine? Zašto se ne sačeka rezolucija Evropskog parlamenta EU o izborima u Srbiji čije usvajanje je najavljeno za 8. februar?
Naime, Ustav nalaže da se prva sednica novog saziva Skupštine održi najkasnije 30 dana od dana proglašenja konačnih rezultata izbora, a ovi su proglašeni 12. januara. Dakle, ustavnopravno bilo bi prihvatljivo da se prva sednica održi i 8. februara ili bilo kog dana zaključno sa 11. februarom, što je poslednji dan ustavnog roka. U teoriji parlamentarnog prava kaže se da pravni život parlamenta otpočinje njegovim konstituisanjem, a da je konstituisanje skup pravnih radnji koje se preduzimaju da bi parlament mogao da vrši svoje funkcije. Rezolucija EP o izborima u Srbiji, bez obzira na to što različiti politički subjekti dijametralno različito određuju njen značaj, ne može, pravno posmatrano, imati karakter odložnog uslova, odnosno njeno donošenje ne može odložiti ni sprečiti konstituisanje Skupštine.
S druge strane, rezolucija EP ima specifičnu političku težinu, jer se odnosi na državu kojoj su evropske integracije na vrhu zvanične agende već nekoliko decenija. Rezolucija o izborima, međutim, ne tiče se samo vlasti u Srbiji, već i opozicije. Pretpostavka je da jedan deo opozicije, koji predstavlja “tvrdu” nacionalnu, pa i evro-skeptičnu struju za ovaj dokument uopšte ne mari. Stoga je za njih politički sasvim svejedno da li će Skupština biti konstituisana pre ili posle usvajanja ove rezolucije. Ipak, većina u opoziciji kojoj je, po njenim rečima, stalo do ubrzanih evropskih integracija, trebalo bi da najviše poštuje preporuke date u takvim dokumentima. Da podsetimo, u poslednjoj rezoluciji EP o izborima održanim 2022. stoji: “Da su svi osim jednog srpskog parlamenta raspušteni prevremeno i da bilo kakvi dalji nepotrebni vanredni parlamentarni izbori ne bi doprineli političkoj stabilnosti; da stalni prevremeni izbori i stalna kampanja i dugo odlaganje formiranja vlade ne doprinose efikasnoj upravi zemlje, već slabe parlament itd.” I pored toga, ove prevremene izbore upravo je tražila tzv. prozapadna opozicija, a kada su raspisani moglo je da se čuje kako su razlozi za raspuštanje parlamenta neustavni – što je još jedna ustavnopravna besmislica, ali to više nije tema.
Politička i pravna tema broj jedan u Srbiji jeste uspostavljanje institucionalnog i međuinstitucionalnog dijaloga, a ne dalji pokušaji urušavanja državnih institucija.
Velika je odgovornost na aktuelnoj vlasti koja će sama imati apsolutnu većinu u parlamentu da jača pravnu državu i razvija demokratsku političku kulturu, koja nam mnogo nedostaje. Ta odgovornost – kao što ni vlast ne sme biti – nije apsolutna. Odgovornost je i na opoziciji, koja je tim pre veća, ako ova ima relevantnu podršku u biračkom telu, što su prethodni izbori nesumnjivo dokazali. To što opozicija ni izbliza nema takvu podršku na ulici u svojim povremenim protestima lako je objašnjivo. Njihovi birači ne žele svoje predstavnike na ulicama, nego u predstavničkim institucijama. Oni im na taj način šalju poruku da vaninstitucionalni oblici borbe nemaju legitimitet.
Ako opozicija tako nastavi i u parlamentu nazivajući to “legitimnom” opstrukcijom “nelegitimnog” parlamenta, ona ne samo da neće doprineti “dijalogu”, na kojem upravo insistiraju evropske institucije, nego će, u najmanju ruku, postupati na ivici zakonitosti. A opstrukcija jeste prihvatljiva samo ukoliko je zakonita i ukoliko nije jedini i isključivi način postupanja parlamentarne opozicije. Podsetimo se stoga neporecivog ustavnopravnog autoriteta profesora Slobodana Jovanovića, koji je početkom dvadesetog veka, ovako opisao opstrukciju: “Opstrukcije ima onda, kad se namerno razvlači skupštinska radnja onim sredstvima koje daje sam poslovnik, a u tom cilju da se odgodi ili sasvim spreči donošenje jednog rešenja “Ono što je parničarska šikana kod suda, to je isto opstrukcija u parlamentu. Njome se ide na paralizovanje Skupštine, a niko ne može imati prava da Skupštinu u njenom radu ukoči. Ako se ipak opstrukcija trpi, to je samo stoga što se ona kreće u granicama poslovnika, što je, drugim rečima, uzela na sebe zakonsku formu, tako da se ništa ne može protivu nje preduzeti, a da se u isti mah zakon ne povredi. Opstrukcija se svuda smatra kao jedno zlo, koje parlament ima pravo da bije u glavu, pod uslovom samo da mu prethodno skine zakonsku formu”.
Vratimo se, ipak, sadašnjosti i važećem pravu. Zakon kaže: “Narodni poslanik dužan je da poštuje Ustav, zakon i poslovnik” (član 45. Zakona o Narodnoj skupštini). U istom članu stoji da je “narodni poslanik dužan da učestvuje u radu Narodne skupštine”, kao i “da u vršenju poslaničke dužnosti i svojim ukupnim ponašanjem čuva ugled, poštuje dostojanstvo i red na sednici itd”. Dakle, navedene i druge odredbe pravnih propisa nedvosmisleno upućuju na osnovnu obavezu svakog poslanika – da svoje postupanje usmeri ka tome da Skupština radi i obavlja svoje funkcije.
“Opstrukcije”, “blokade” i različiti politički “performansi” koji su povremeni i umereni, a uvek u skladu sa zakonom, mogu se donekle tolerisati. U suprotnom, oni ne samo da nisu pravno dozvoljeni nego predstavljaju i pravno nasilje u i nad institucijama, a pre svega, nad samim građanima kao nosiocima suverenosti. Kakva god da bude rezolucija Evropskog parlamenta od 8. februara, u njoj sigurno neće biti “preporuka” da se bilo koji narodni poslanik, a kamoli čitava opozicija, ponaša na takav način. Svi smo svedoci velike krize vladavine prava u svetu ali ne bismo smeli da se, zbog bilo kog i bilo čijeg političkog interesa, nadamo da će doći i do njenog totalnog pomračenja!
