Poslednjih godina često se susrećemo sa raznim pokušajima ljudi koji su pogođeni istorijskim tragedijama, ili koji imaju nameru da vode kampanju za tobože „humanitarne“ ciljeve, da tvrde da je njihovo pitanje ekvivalentno holokaustu ili da je u stvari slučaj genocida, piše direktor Centra “Simon Vizental” dr Efraim Zurof za Jerusalem post.
– Bilo da se radi o onima poput PETA, koji se zalažu za prava životinja, koji se pozivaju na Treblinku, jedan od najgorih nacističkih logora smrti, da bi ostvarili svoje ciljeve, ili oni koji vode kampanju protiv abortusa, koji upoređuju nevolje pobačene nerođene dece sa žrtvama holokausta. Isto važi i za upotrebu pojma genocid, koji se poslednjih godina primenjuje u slučajevima koji ne ispunjavaju kriterijume prvobitne definicije tog zločina. Ono što se dogodilo u poslednjih nekoliko decenija jeste da su se optužbe za genocid pojavile kao političko oruđe koje se koristi protiv neprijatelja da bi se ostvarila geografska i/ili finansijska dobit tražeći izgubljenu teritoriju i/ili reparacije za nastalu štetu. Eklatantan primjer je predstojeća rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija kojom se masakr nekoliko hiljada muškaraca muslimana u Srebrenici zvanično priznaje kao genocid. Ipak, svako ko je upoznat sa tim događajem, kao i sa prvobitnom definicijom „genocida“, dobro zna da zločin koji su počinile srpske trupe ne odgovara definiciji genocida, iz prostog razloga što su žene i deca u Srebrenici bili SVI pušteni nepovređeni – objašnjava poslednji lovac na naciste.
U domenu istorijskih tragedija, namera koja stoji iza akcija dovoljno govori o njihovom označavanju, objašnjava on.
– Predstojeća rezolucija Generalne skupštine Ujedinjenih nacija o zvaničnom priznanju masakra u Srebrenici kao genocida je dobro osmišljen potez sa potencijalnim zamkama koje bi mogle pogoršati tenzije, a ne podstaći pomirenje. Rezolucija, koju su posebno predstavile Nemačka i Ruanda, dve zemlje sa svojom mračnom istorijom genocida, izazvala je značajnu debatu. Ovo nije samo akademska vežba etiketiranja, već značajan politički čin sa reperkusijama u stvarnom svetu – ističe Zurof.
Objašnjava da rezolucija preti da destabilizuje ionako krhki balkanski region.
– Rane jugoslovenskih ratova su daleko od zaceljenja, a ožiljci sukoba ostaju osetljivi. Označavanje masakra u Srebrenici kao genocida bez jednoglasnog dogovora rizikuje da zapali tinjajuću ogorčenost među srpskim stanovništvom u Bosni, Srbiji i Crnoj Gori. To je nesiguran korak koji bi mogao razotkriti delikatne niti mira i saradnje koje su mukotrpno tkane decenijama. Štaviše, Generalna skupština UN-a je istorijski priznala genocid samo pod uslovima konsenzusa. Izraz „genocid“ ima veliku težinu i zahteva pažljivo razmatranje i jednoglasnu saglasnost. Proglašavanje Srebrenice genocidom bez takvog konsenzusa ne samo da se prekida sa tradicijom, već može i umanjiti značaj termina. Optužbu za genocid ne treba postavljati olako niti bez nepobitnih dokaza i široke saglasnosti koji odražavaju težinu takve optužbe. Ono što dodatno komplikuje stvar, jednostrano podnošenje rezolucije od strane ambasadora BiH prekoračuje ustavne granice spoljnopolitičke formulacije Bosne i Hercegovine, kojom upravlja njeno Predsedništvo. Potvrđivanje ove rezolucije u takvim okolnostima moglo bi nenamerno podržati kršenje nacionalnih i međunarodnih pravnih normi, postavljajući nesigurni presedan. Na kraju, implikacije za Izrael su posebno zabrinjavajuće. Obrazloženje korišćeno u ovoj rezoluciji bi se vrlo lako moglo pogrešno primeniti na druge sukobe, uključujući i akcije Izraela u Gazi. Takav presedan rizikuje političko korišćenje termina „genocid“, što bi potencijalno dovelo do njegove zloupotrebe u međunarodnim arenama protiv Izraela i drugih. Termin mora ostati striktno definisan i korišćen sa najvećim oprezom, rezervisan za jasne, nedvosmislene slučajeve kako je definisano međunarodnim pravom – rekao je on.
Imperativ je da pažljivo ispitamo motive i potencijalne ishode ove rezolucije, kaže Zurof.
– Moramo se zapitati da li će njegovo usvajanje zaista poslužiti žrtvama Srebrenice ili će samo ponovo otvoriti stare rane i posijati novi razdor. Može li se međunarodno pravo koristiti kao oruđe za istorijsku pravdu, ili će biti zloupotrebljeno kao oružje u političkim sukobima? Kao neko ko je svoj život posvetio lovu na naciste i traženju pravde za žrtve Holokausta, razumem duboku želju za priznanjem i pomirenjem. Međutim, istinsko pomirenje dolazi iz pažljivog, promišljenog pristupa koji poštuje složenost istorijskog konteksta i osetljivost svih uključenih strana. Stoga pozivam članove GS UN da preispitaju put kojim će krenuti. To je put prepun rizika i neželjenih posledica. Potražimo put koji vodi do istinskog isceljenja i pomirenja, a ne onaj koji nas dalje deli – napisao je Zurof.