Vest da će SR Nemačka i Ruanda uskoro zatražiti od Generalne skupštine UN da osudi Srbe i Republiku Srpsku kao genocidan narod zbog odbijanja da prihvate presude ad hok Haškog tribunala o navodnom genocidu u Srebrenici 1995. godine nije iznenađenje. To pokazuje da neuspešni pokušaj Velike Britanije da u Savetu bezbednosti UN pre nekoliko godina proturi osudu srpskog naroda u BiH kao genocidnog nije bilo napuštanje zadatog cilja, već stvaranje alibija da se za to angažuje najširi svetski forum – Generalna skupština UN. Čekao se trenutak kada bi to bilo najkorisnije za ostvarenje finalnih geopolitičkih ciljeva Zapada – primoravanje Srbije da prihvati tzv. nezavisnost Kosova i dovršenje revizije Dejtonskog sporazuma svođenjem oba entiteta BiH na administrativne provincije. Time bi NATO dobio amnestiju za agresiju na SRJ 1999. godine, a put za ulazak obe zemlje – Srbije i BiH – u evroatlantske organizacije bi bio ubrzan.
Na taj korak Zapad se odlučio i zbog neočekivane lakoće s kojom je dobio podršku u Generalnoj skupštini UN u sukobu sa Rusijom povodom njene vojne akcije u Ukrajini. Zaboravlja se da široka podrška najvećeg broja članica duguje činjenici da je tada Zapad netačno tvrdio da je akcija Rusije bila prva vojna agresija u Evropi posle Drugog svetskog rata. U međuvremenu je belodano dokumentovano da je prva agresija na jednu evropsku zemlju posle Drugog svetskog rata – SRJ – bila izvršena od strane 19 zemalja navodno odbrambenog NATO-a, predvođene SAD, marta 1999. godine, i to sa neprikrivenim osvajačkim ciljem preotimanja Pokrajine KiM, radi stvaranja tzv. države Kosovo od albanske nacionalne manjine. Razotkrivanju te laži Zapada široko je doprinelo i urbi et orbi izlaganje predsednika Srbije A. Vučića na zasedanju Generalne skupštine UN, kojem su sve zemlje članice, posebno u vanatlantskom svetu, postale opreznije prema apodiktičnim „istinama” Zapada kad želi da dobije njihovu masovnu podršku.
Međutim, iz svih okolnosti proizlazi da se masovni zločin nad bošnjačkim zatvorenicima u Srebrenici dogodio kao strašna osveta za isto tako strašne zločine koje su prethodno bošnjačke vojne snage iz Srebrenice počinile nad srpskim civilima u Bratuncu i okolini. Politička potreba SAD i njenih zapadnih saveznika bila je da se za taj zločin srpska strana osudi za genocid. To je učinio ad hok Haški tribunal, koji je Savet bezbednosti UN pod potpunom dominacijom SAD oktroisao kao svoj pomoćni organ, kome je bio odgovoran za svoj rad, od kojeg je dobijao finansijska sredstva i kome je podnosio redovne izveštaje i bio odgovoran za svoj rad. Osnivanje takvog međunarodnog krivičnog suda po upravnoj liniji Saveta bezbednosti UN osporavao je ondašnji generalni sekretar UN Butros Butros Gali, ali je odgovor SAD bio da Savet bezbednosti UN nema vremena za osnivanje suda po priznatim pravilima međunarodnog prava. Jasno je da je takav sud udovoljavao političkim interesima i potrebama SAD.
Pored toga što je srpski narod kao žrtveni jarac već bio satanizovan, trebalo ga je i sudski žigosati kao genocidnog. Tog nečasnog posla prihvatile su se SR Nemačka i Ruanda. Čudan je i neprirodan taj „dvojac”. SR Nemačka ima odgovornost za zločine genocida počinjene u ime Nemačke od strane nacista. U njih ne spada samo Holokaust nad Jevrejima već i niz drugih masovnih pogroma u okupiranim zemljama, posebno u bivšem Sovjetskom Savezu i Srbiji. Nije naodmet podsetiti da je Nemačka kao kolonizator u Namibiji početkom 20. veka izvršila prvi čin genocida u svetu nad tamošnjim stanovništvom, što je, posle dugog negiranja, nedavno priznala i obavezala se da se obeštećenjima nekako iskupi. S druge strane, Ruanda je sušta suprotnost SRN. Ona je žrtva skoro milionskog genocida počinjenog nad njenim civilima u ratu sa susednim Burundijem devedesetih godina prošlog veka, dugo ignorisanog od strane tadašnje međunarodne zajednice i bivšeg kolonizatora.
Interesi SRN i Ruande za zajedničkim istupanjem nisu podudarni. SRN ima interes da predlogom teksta rezolucije reafirmiše svoj tradicionalni interes za podunavski region i Balkan, kao i da teret odgovornosti za Holokaust makar u nekoj meri podeli sa drugima. Interes Zapada je da se Ruanda kao paradigma žrtve najmasovnijeg genocida nađe među predlagačima radi veće verodostojnosti neutemeljene tvrdnje o navodnom genocidu u Srebrenici.
Kombinacija je naizgled dobitnička, ali na putu za dobijanje većine u Generalnoj skupštini UN isprečuju se ozbiljne prepreke. Zapad, koji je inspirator i idejni tvorac optužbe i presude Haškog suda o genocidu u Srebrenici, demaskirao se tvrdnjom da je vojna akcija Rusije prema Ukrajini prvi rat u Evropi posle Drugog svetskog rata. To mu mnoge članice tzv. trećeg sveta ne mogu progledati kroz prste. Zato je teško poverovati da će mu prodavanje roga za sveću u Generalnoj skupštini UN proći i ovoga puta.
Ministar inostranih poslova SRJ od 1992. do 1995. godine