Da mi je neko u novembru rekao da ćemo se rasturiti zbog odluke da izađemo na ponovljene beogradske izbore šest meseci kasnije, mislio bih da je politički amater. Na ovaj način je jedan od funkcionera partije koja je bila deo „Srbije protiv nasilja” okarakterisao kraj ove koalicije. Ukazao je i da sada kada se to desilo očekuje da na beogradskim izborima osvoje više glasova i da na taj način bojkotašima zatvore usta. Pri tome, posle junskih izbora nije isključeno da dođe i do razlaza između Dragana Đilasa i Zdravka Ponoša, što će dovesti do novog raskola između Stranke slobode i pravde i Srca, uprkos tome što se sada obe ove partije zalažu za bojkot. Kraj saveza ozvaničio je i jedan od njenih dojučerašnjih lidera Miroslav Aleksić. Otišao je i korak dalje, rekavši da je ta koalicija prestala da postoji završetkom decembarskih izbora, a da je sve ovo sada neformalnog karaktera i da se ne može govoriti o nekoj postizbornoj koaliciji „Srbije protiv nasilja”.
Prvo je pet članica „Srbije protiv nasilja” na zajedničkom sastanku u petak glasalo za izlazak na beogradske i lokalne izbore 2. juna. U međuvremenu im se priključila i Demokratska stranka. Pre dva dana su izašli s novim imenom izborne koalicije – „Biram borbu”. Predstavnici Narodnog pokreta Srbije, Zeleno-levog fronta, Novog lica Srbije, Ekološkog ustanka, Demokratske stranke i Pokreta slobodnih građana odlučili su da krenu u izbornu trku, uz ispunjenje tri osnovna zahteva – formiranje komisije za reviziju biračkog spiska, poštovanje zakona o medijima i održavanje beogradskih i lokalnih izbora istog dana.
Oni koji su rešili da izađu na izbore kažu da su u većini, a s druge strane navode da nikada odluke nisu donosili većinom, već konsenzusom. Upravo ovaj raskol govori da je jedinstvo bila scenografija za javnost, a da je iza kulisa bilo dosta nepoverenja i udaranja ispod stola u cevanice. Koliko god oni govorili, niko u Beogradu nije dobio izbore. Osnovna svrha bavljenja politikom je učestvovanje u izborima. A ako ne želite da učestvujete, nije jasno zašto se onda bavite politikom. Ne možete da pobedite u igri u kojoj ne učestvujete. Ukoliko SSP ne promeni svoju odluku, neki drugi će sticati glasove i popularnost i veliko je pitanje koliko će oni koji su sada nekrunisani opozicioni lideri to i ostati posle junskih izbora, uprkos činjenici da imaju finansijske i medijske resurse. Nema sumnje da će ovaj deo opozicije biti oslabljen zbog neučešća na izborima Stranke slobode i pravde, Srca i Zajedno, ali ukoliko se na njihovoj listi nađe Sava Manojlović, koji može da bude adut ove koalicije na beogradskim izborima, kao i Socijaldemokratska stranka Borisa Tadića, onda će politička šteta biti manja.
Politički analitičar Branko Radun kaže da je razlaz u najjačoj parlamentarnoj opozicionoj grupaciji dosta značajan i da će sigurno uticati na rezultate ostatka koalicije na junskim izborima. Za „Politiku” ističe da će jedan deo glasača građanske opozicije otići u apstinenciju jer će ova događanja oceniti kao neozbiljna. „Ono što je tu bitno jeste da je ta apsurdna odluka jednog dela okupljenog oko Dragana Đilasa da bojkotuju junske lokalne izbore, jer su imali šansu da pobede na njima uz nekog atraktivnog kandidata za gradonačelnika i da svoju koaliciju ’obogate’ sa još kojim koalicionim partnerom. Mogli su da pobede na beogradskim izborima. I sada kada su imali šanse, oni idu na bojkot, što je besmisleno i nelogično. I da apsurd bude veći, oni su se podelili oko bojkota”, kaže Radun.
Navodi da je raskol u ovom delu opozicije bio očekivan. Ističe da je bilo očigledno da nisu imali jednu koherentnu strategiju i da je tu bilo mnogo različitih viđenja. „Sada su se podelili na bojkot opoziciju i borba opoziciju. Postoje potpuno različiti i suprotni stavovi, ne bih isključio mogućnost i da u foto-finišu neka od tri partije promeni mišljenje, kao što je to uradila Demokratska stranka. Najekstremnija je Stranka slobode i pravde, koju sigurno nećemo videti ni na jednoj opštinskoj izbornoj listi”, kaže Radun.
Navodi da bojkot može da uspe jedino ako će sva relevantna opozicija da ga bojkotuje, a u sadašnjem stanju stvari to je neuspeh, jer pola parlamentarne opozicije izlazi na izbore. „Opozicija je imala dve realne opcije da se ujedini taj građanski blok, da svi izađu ili kompletno bojkotuju izbore. A izabrali su najgoru soluciju da se podele oko izlaska na izbore. Prve dve opcije su mogle da donesu nešto pozitivno. U koaliciji ’Srbija protiv nasilja’ je bilo objektivno velikih razlika i Dragan Đilas nije bio autoritet kakav je očekivao da će biti. Ta odluka je samo pokazala na ozbiljne razlike u političkom gledanju i strategiji, jer je bojkot od pre četiri godine pokazao da to nije dobro ispalo po opoziciju”, kaže Radun.
Opoziciono biračko telo je u konfuziji. Birači ne vole podele, sujetne lidere, interesne sukobe i jurenje pozicija i benefita, a sve to je upravo ogoljeno pred njihovim očima. To se na izborima po pravilu kažnjava, a pogotovo bojkot koji ništa ne donosi.
Politički analitičar Dejan Vuk Stanković kaže da je podela u „Srbiji protiv nasilja” scenario koji je manje-više očekivan. Za naš list navodi da u ovom delu opozicije nikada nije bilo jasno definisano šta oni u političkoj borbi konkretno hoće, a šta neće. „Ako je cela stvar bila u ta tri zahteva koje im je vlast nedvosmisleno ispunila i da je samo potrebno da se sve to operacionalizuje do kraja. Svima je jasno da je vlast za kompromis jer je izašla opozicionim zahtevima u susret, realizujući osnovne preporuke ODIHR-a. Nije racionalno ići u bojkot, jer iskustvo koje imamo pokazuje da preskakanje izbora nikada ništa nije donelo dobro ni društvu u celini ni strankama koje su bojkotovale. To je prevaziđeni oblik i imate partije koje žele da se bore, dok oni iskusniji političari su više spremni za bojkot”, ističe Dejan Vuk Stanković.
Upravo taj segment izaći ili ne na lokalne junske izbore doveo je do ozbiljne podele i to se moglo videti i na sednici Skupštine Srbije, gde su obe grupacije svojim glasačima više objašnjavale svoju odluku nego što su govorile o tački dnevnog reda. Objektivno, i Đilas je sada u problemu zato što ako vodi antiizbornu kampanju, time indirektno može da lije vodu na vodenicu vlasti. „Oni koji su odlučili da se bore, boriće se za svaki glas, oni koji su odlučili da svoju sreću potraže u bojkotu, osim neke stigme bacanja na izborni proces i pokušaja da smanje izlaznost na izborima – ne vidim šta mogu da urade. Za njih politički profit može da nastane samo ukoliko izlaznost na tim izborima bude rekordno mala. To je veliki rizik za taj deo opozicije jer lokalni izbori imaju običnu veću izlaznost. Građani hoće da se izjasne o političkim predstavnicima koje hoće da ih vode”, zaključuje Dejan Vuk Stanković.