Specijalno za „Politiku”
Izbor predsednika Trampa je rezultat rastućeg antiglobalizma koji dobija na momentumu još od 2016, ako ne i odranije. Drugim rečima, došlo je novo vreme, a sa time i novi čovek. Svedoci smo izbornog poraza demokrata, jasan je trend dvostranačke i rastuće podrške predstojećoj administraciji, na šta ukazuje i sve veće odbacivanje ideologije „političke korektnosti” koja je proteklih decenija opterećivala veliki broj zapadnih zemalja, kaže u intervjuu za „Politiku” Gregori Kopli, jedan od vodećih američkih vojnih i spoljnopolitičkih komentatora. On je izdavač časopisa „Odbrana i inostrani poslovi – Strateška politika”. Kopli je poznat čitaocima u Srbiji i kao autor knjige „Novi totalni rat 21. veka”, koju je objavio beogradski izdavač „Čigoja štampa”.
Kada su u pitanju očekivanja o potezima koje bi Tramp mogao da povuče u prvih sto dana svog mandata, Kopli kaže:
„Najraniji paralelni prioriteti su prvo u vezi sa unutrašnjom politikom, izborom ključnih članova Trampove administracije i drugih političkih funkcionera, a koji moraju da budu potvrđeni u Senatu. Dalje mere bi trebalo da se odnose na obezbeđenje američkih granica i da se preduzmu koraci ka ublažavanju negativnih ekonomskih posledica kao rezultat inflacije i opšteg poskupljenja tokom protekle četiri godine. Na spoljnopolitičkom planu sve ovo će dovesti do jačanja nacionalno-patriotskih snaga u Evropi i ozbiljnih razgovora o raspadu Evropske unije, odnosno njene postepene dezintegracije. To možda neće biti tako očigledno u vidu nekog formalnog povlačenja zemalja članica EU, koliko u njihovom otporu da se povinuju zahtevima Brisela. Početak ovog trenda biće očigledan već tokom prvih sto dana Trampove administracije, čak i pre njegovog preuzimanja predsedničkih dužnosti. Dakle, prestiž i pozitivna uloga Vašingtona se dramatično oporavlja, a to je svojevrstan signal celom svetu”.
Da li će Tramp moći da brzo „reši” ratove u Ukrajini i na Bliskom istoku u svetlu bojazni i mogućnosti da oni prerastu u globalne sukobe?
Možda reč „rešiti” nije baš najadekvatniji izraz. Mali broj duboko ukorenjenih sukoba se ikada u potpunosti reši, ako se stvarno ne postigne kompromis od zajedničkog interesa za sve strane u konfliktu. Ono što bi sada trebalo da nas interesuje jeste proces upravljanja krizom, što bi nas brzo dovelo do situacije da se ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku stave „pod kontrolu”. Do prekida vatre bi moglo da dođe i pre 20. januara, dan pre ulaska predsednika Trampa u Belu kuću, kada bi počeli i pregovori.
Prekid vatre bi bio prvi važan korak napred; sledeći korak bi bio da se postepeno ublaže napetosti u zemljama EU, kao rezultat smanjenja napetosti na relaciji Istok–Zapad. To će biti posebno važno za Balkan i zemlje u blizini ruske granice. Međutim, potonji pregovori na rešavanju konflikta u dugoročnoj perspektivi biće teški. Verujem da neće biti moguće za Ukrajinu da prihvati bilo šta drugo sem prelaznog sporazuma, bez formalnog pristanka na povratak starih ruskih teritorija. Za uspostavljanje „permanentnih” granica koje bi Kijev prihvatio biće potrebne godine. S druge strane, Rusija se neće povući ni jedan metar sa do sada zauzetih teritorija. Prelazni mirovni sporazum bi podrazumevao saglasnost Rusije i NATO da zajednički garantuju „privremene” granice koje bi prihvatili Rusija i Ukrajina. To bi verovatno bila prihvatljiva situacija za sve, osim za ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog. Ako on ne bude u stanju da svojoj javnosti predstavi ishod pregovora kao pobedu, što neće biti lako, njegova lična sudbina će biti dovedena u opasnost i biće mu potrebno sigurno utočište. To je možda nešto o čemu predsednik Tramp već razgovara, uprkos nezadovoljstvu zbog namernog nastojanja Zelenskog da eskalira ratnu situaciju u prelaznom periodu promene američke administracije i kolapsa na izborima demokratskih predsedničkih kandidata Bajdena i Harisove.
Smirivanje bliskoistočnog sukoba je daleko složeniji proces. Činjenica je da je Turska, sada ekonomski bankrotirana, kojoj ne veruju dva glavna partnerska bloka, NATO i Rusija, značajno doprinela kolapsu sirijske vlade Bašara el Asada da bi Ankara stekla defakto kontrolu nad Sirijom pre Trampovog preuzimanja vlasti. Istovremeno, Turska je tokom protekle godine izvela repozicioniranje svojih snaga za direktan sukob sa Izraelom. Ako bi Turska stvarno dominirala novom sirijskom upravom, ona bi postala zemlja koja se graniči sa Izraelom, što bi moglo da dovede do direktnog i potpunog rata između Turske i Izraela. Treba pomenuti da Ankara nije bila suočena sa direktnim konvencionalnim ratom od vremena korejskog rata, pedesetih godina prošlog veka, ali je finansirala proksi islamističke snage da bi podrila svoje neprijatelje. Izrael i SAD moraju sada da obezbede da nove pobunjeničke snage, koje dominiraju Sirijom, prekinu veze sa bivšim pokroviteljem, Ankarom. Rusija će takođe nastojati da postigne sličan cilj i mogla bi da povrati svoje baze u „novoj Siriji”. U međuvremenu, Iran je uspešno otcepljen od svog kopnenog mosta – od Irana, preko Iraka i Sirije do Libana i istočnog Mediterana. To je koštalo sadašnje iransko klerikarno rukovodstvo u smislu prestiža i unutrašnjeg autoriteta u vreme kada je vrhovni verski poglavar star i bolestan. Rusija se protivi ideji da Iran uđe u vojnu konfrontaciju sa Izraelom. Moskva zna da bi to rezultiralo padom iranske vlasti koja je već podložna „stresu” zbog iranske opozicije.
Predsednik Tramp će u međuvremenu raditi na obnovi Avramovih sporazuma koje je ostvario između Izraela i drugih arapskih zemalja tokom svog prvog predsedničkog mandata, kao i da u te sporazume uključi i Saudijsku Arabiju.
U okviru spoljnopolitičkih pitanja, kakve političke promene očekujete od Trampove administracije prema Srbiji i Kosovu?
Izbor predsednika Trampa nudi snažne izglede za dobre odnose između SAD i Srbije. Biće važno da Beograd formuliše koherentan komplet ciljeva za ovo. Nisam siguran da smo do sada primetili da je Beograd izradio strategiju, koja bi zainteresovala i podstakla podršku Vašingtona. U tom smislu bi lične veze prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića sa Trampom mogle biti od koristi na isti način na koji je britanska globalna projekcija protekle godine bila aktuelizovana posetama kralja Čarlsa Trećeg stranim državama. Kosovo će i dalje biti teško pitanje, kao i formiranje Zajednice srpskih opština u severnom delu srpske pokrajine. Slično tome, sada će biti pogodna situacija za razgovore o rešavanju tog pitanja, s tim pre što se EU raspada. Srpska velika strategija za američku podršku trebalo bi da uključi holistički proces o pitanju Kosova, Republike Srpske i pristupu Srbije Jadranskom moru.
Da li bi predsednik Tramp mogao da prihvati program većeg razumevanja prema Republici Srpskoj, uzimajući u obzir pritisak i agresivnost Sarajeva?
Možda bi mogli da se pitamo koliki bi mogao da bude pritisak Sarajeva u svetlu pojačane pozicije i regionalne važnosti Srbije i gubitak efektivne EU u svetlu nacionalno-patriotskih evropskih zemalja. Jasno je da je Bosna i Hercegovina neuspela država bez Republike Srpske. U suštini čak je i Dejtonski sporazum imao cilj da razbije regionalno jedinstvo srpskog pravoslavnog naroda. Međutim, i Dejtonski sporazum pruža Republici Srpskoj neku širinu i zaštitu, što bi moralo biti potvrđeno pre svakog razmatranja nezavisnosti Republike Srpske ili ujedinjenja sa Srbijom.