Mnogi smatraju da države koje nisu velike sile ne mogu ozbiljnije uticati na geopolitička kretanja. Slavna istorija Srbije daje mnoštvo primera koji tu tezu pobijaju. S druge strane, većinu krupnih događaja, koji su i te kako uticali na svetske tokove, plaćali smo najskupljom cenom – sopstvenim narodom. Izuzeci se mogu naći u vreme vladavine Miloša i Mihaila, koji su zaista vukli ozbiljne diplomatske poteze i njima uspevali da aktivnosti velikih sila guraju u određenom smeru. Na našu žalost, realan i diplomatski besprekorno pripremljen pokušaj uključivanja teritorije Bosne i Hercegovine u okvire tada vazalne Srbije, osmišljen od strane kneza Mihaila, sprečen je njegovim atentatom. Dalji istorijski događaji su pokazali da bi buduće stradanje naroda i stvaranje novih nacija bilo izbegnuto da je Mihailo svoj naum ostvario, kao što je postalo jasno da prerano sticanje formalne državnosti i te kako može biti suprotno nacionalnim interesima. Tragično donošenje ustava iz 1869. godine, kojim su iz balkanske kombinatorike izopštene Turska i Rusija, u potpunosti je zatvorilo prostor za ozbiljne diplomatske aktivnosti.
Istorija SFRJ beleži dva značajna geopolitička poteza – ne Staljinu i stvaranje Pokreta nesvrstanih. Prvim potezom Tito je uspeo da Jugoslaviju dovede u poziciju hladnoratovske fri-šop zone, oslobođene od svih tereta diktata velikih sila, koje su se utrkivale da na tom prostoru ostvare prevlast putem mehanizama baziranim na mekoj moći. Drugim potezom i stvaranjem nesvrstanih, sprečeno je širenje komunizma u oslobođenim bivšim kolonijama na afričkom i azijskom tlu, a to je Jugoslavija dobro naplatila.
Nakon raspada SFRJ, na ovom tlu ponovo je nestalo preduslova za ozbiljne poteze pošto je, slično kao i u Srbiji krajem 19. veka, samo jedna velika sila zaista ozbiljno investirana u vršenje uticaja. Kao što je Dizraeli na Berlinskom kongresu prešao rukom preko karte Balkana i rekao Bizmarku da mu prepušta taj divni prostor za kolonizaciju, tako su i SAD u potpunosti prepustile konce balkanske politike generacijama novih političara te iste sile, koji baš i nisu bili Bizmark, ali jesu njegovi sunarodnici i sledbenici iste politike usmerene ka Balkanu.
Kod takvog odnosa snaga, Srbiji nije ostajalo ništa drugo do da se migolji, odlaže, izbegava, pravda i izvinjava. Poniženja su se smenjivala, a manevarski prostor za očuvanje državnih i nacionalnih interesa sužavao.
I onda je povučen značajan geopolitički potez, verovatno prvi u 21. veku, za koji se isključivo Vučiću mora odati priznanje. U pitanju je zastava trenutno najveće svetske sile koja je na evropskom tlu ekskluzivno pobodena u Srbiji. Poseta Si Đinpinga i proklamacija čeličnog prijateljstva Srbije i Kine posle dugo vremena dovela je našu zemlju u poziciju da može da balansira između interesa velikih sila. Kao što američki uticaj u SFRJ nakon 1948. godine nije oterao SSSR, tako ni kineski neće oterati SAD. Suprotno od toga, primoraće ih da i dalje budu prisutni na ovom prostoru i pariraju Kini. To se vidi i po hlađenju procesa učlanjenja tzv. Kosova u Savet Evrope, ali i po rezultatu glasanja u UN povodom rezolucije o Srebrenici, iako se čini da su ova dva procesa pokrenuta kao retorzija za novi nivo odnosa s Kinom. Čak i Nemačka, koja je uzgred najveći gubitnik rezultata glasanja u Generalnoj skupštini UN, neće smeti da napusti ovaj prostor iako je izgubila dobar deo političkog uticaja. Ako planira da se zadrži u igri, to će moći isključivo ekonomskim sredstvima, odnosno novim ulaganjima. Prisustvo Rusije je podrazumevano, ali pre svega na emocionalnom planu, koji svoje posledice ograničava na korektiv političkog narativa, kojim se čuvaju birači.
Srbija je dakle trenutno u poziciji snage. Vučić se ovim definitivno upisao u istoriju, ali to ne znači da će njegova stranka nužno uspeti da očuva popularnost. Štaviše, upravo nas istorija uči da najbolji potezi uvek imaju odložene efekte i da uglavnom bivaju kažnjavani usled nerazumevanja od strane naroda. S druge strane, vladajuća stranka ima ozbiljne kadrovske probleme i postoji bojazan da neće uspeti da u optimalnoj meri iskoristi sve mogućnosti nove pozicije u kojoj se država našla. Nažalost, opozicija kao alternativu nudi ništa bolje i istovremeno ništa manje agresivne kadrove. To sve državu dovodi u poziciju sličnu karikaturi gde se dvojica svađaju čija je lopata, potpuno nesvesni znakova da je ispod njih zakopano blago.
Zato je rešenje da se oštre političke podele ublaže, retorika upristoji, a zajednički rad na rešenjima u interesu države zameni dosadašnje podmetanje noge protivniku. Uostalom, ne treba zaboraviti da su najveće podele u narodu u poslednja dva veka bile uglavnom posledica politike diktirane spolja, a da je tako nešto u novim okolnostima mnogo teže nego što je to bilo do sada. Ako smo u stanju da se uozbiljimo i da umesto što državu slabimo, počnemo da radimo na njenom jačanju, imaćemo priliku da novu stranicu istorije konačno otvorimo sa utemeljenim optimizmom.
*Advokat, specijalista evropskog prava