U dokumentu Zemaljske komisije (BiH) za istraživanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača u koji je imao neposredan uvid autor istraživanja Nemanja Dević, direktno se govori o ubistvu Anđelka Vučića, zapravo prve zabeležene žrtve genocida NDH u bugojanskom kraju. Hroničar Mićić otkriva jedan važan detalj koji možda daje i prave motive za ubistvo trgovca Vučića: on je 27. marta 1941. ispred svoje radnje otvorio bačve sa rakijom i čašćavao prolaznike u znak solidarnosti sa antinemačkim manifestacijama u Beogradu
Već mesečak dana sa koleginicom aktivno radim na jednoj studiji slučaja o stradanju srpskog naroda u NDH. Studije slučaja su danas popularne u istoriografiji, jer su čitljive i zahvalne za prikaz. U njima se dobro ogledaju tokovi svetske i nacionalne istorije, a istovremeno pospešuje razumevanje događaja i identifikacija sa subjektom istraživanja: stradanje jednog sela ili čak jedne konkretne porodice često je bliže čitaocu nego objašnjavanje složenih mehanizama koji su doveli do genocida.
Mnogi naučnici ovakav pristup i kritikuju, ali zar i Andrićevo delo za koje je dobio Nobelovu nagradu zapravo nije još jedna kvalitetna studija slučaja, o jednom gradu i jednoj reci u različitim epohama?
U više navrata govorio sam da su ovakva istraživanja na temu žrtava u Drugom svetskom ratu neophodna, a nedavno sam se, kako rekoh, u jedno takvo i upustio.
Pritom, čini se da su od mesta najvećih zločina i kompaktnih srpskih sredina, danas posebno značajni za ispitivanje gradovi koji su se 1941-1945. nalazili na rubu srpskog etničkog područja. U takvim mestima, udaljenim od matice i odvojenim od svojih sunarodnika teško prohodnim barijerama, hrvatsko-muslimanska vlast i represija se sprovodila u kontinuitetu i tako pokazala svoje pravo lice – da se nije radilo o anarhičnom teroru „divljih ustaša” već o državnom planu uništenja čitave jedne nacionalne zajednice.
Neke od sredina nose karakteristike koje pogoduju istraživanjima, pogotovo kada se u fokus stave aspekti genocida kao što su nacionalni i verski odnosi tri konfesije koji su ispoljeni tokom rata.
Da skratim objašnjavanje, koautorki i meni učinilo se da jedna od takvih sredina može da bude i Bugojno; grad je odvojen od kompaktnih srpskih sredina, u njemu je 1941-1944. sa manjim prekidima ustaška vlast funkcionisala u punom kapacitetu (i sprovodila teror iako ustanak nije bio masovan), sve tri konfesije bile su na predratnom popisu stanovništva gotovo ravnomerno zastupljene u srezu. Uz njih, u gradu je vekovala i jevrejska zajednica.
Stratišta Srba
A šta mi danas znamo o srpstvu Bugojna? Možda ga prepoznajemo kao zavičaj jednog političara i jednog pevača, ili kod starijih postoji asocijacija na ustašku bugojansku grupu s početka sedamdesetih. O jednoj od najstarijih crkava iz perioda nacionalne obnove u selu Čipuljiću, ili o jamama koje do danas nisu istražene, poput one u Zanesovićima u kojima po nekim svedočanstvima leži oko 1.500 Srba, o Svetim mučenicima Brižinskim – mladencima bačenim u vatru 1942, o stratištima u obližnjem Kupresu i Donjem Vakufu (u otadžbinskom ratu prozvanom Srbobran), o tome da je ovo bio jedan od retkih krajeva gde se nismo satirali u srpsko-srpskom ratu, zna malo ko osim malobrojnih zavičajaca.
Kao što niko ne govori o stradanju Srba u Jajcu, gde je pokolj učinjen u crkvi slično kao u Glini, a grad nam do danas ostaje poznat samo po Drugom zasedanju Avnoja. O egzodusu i stradanju u poslednjem ratu 1992, o statusu preostalih srpskih povratnika – pogorelaca u ove krajeve znamo još manje, predaleko su nam, izgleda, i od očiju i od srca. Tim pre da u fokus stavimo upravo Srbe gornjovrbaske regije, kako se ona označava po geografskim merilima.
Arhivski izvori daju dosta podataka značajnih za rekonstrukciju života i smrti u ovom kraju u Drugom svetskom ratu.
Memoaristika je oskudna, mada se neki od partizanskih boraca dotiču boravka na ovom području, a jedan od preživelih savremenika, Branko Mićić, ostavio je iza sebe nekoliko obimom nevelikih, ali vrlo dragocenih publikacija. Postoji i nekoliko svedočanstava koja se mogu pronaći na internetu, koja unekoliko dopunjuju ili pojašnjavaju činjenice iz dokumenata. Tu ipak dolazim do zaključka da je jedna od centralnih tema kada se u našem vremenu piše o Bugojnu pitanje stradanja predaka srpskog predsednika Aleksandra Vučića.
“Opsežno” terensko istraživanje
Sa žarom kao da izveštava o još jednoj fudbalskoj utakmici, Milojko Pantić u nedavno postavljenom videu na platformi TikTok govori kako nijedan Vučić nije ubijen za vreme postojanja NDH, budući da su preci predsednika Srbije primili rimokatoličku veru i tako se sačuvali. Daljim istraživanjem uviđam da je ova tvrdnja opšte mesto u hrvatskim, ali i delu domaćih opozicionih medija. „Ustaše nisu ubile baš nikoga iz njegove obitelji”, zaključuju još 2015. u „Jutarnjem listu”, nakon „opsežnog” terenskog istraživanja.
Svi ovi napisi, pak, za osnovu uzimaju otkriće bivšeg radikalskog poslanika Ljubiše Petkovića koji je u knjizi „Haške muke”, nakon raskola u ovoj stranci, navodno ekskluzivno razotkrio čitavu genealogiju Vučića iz Čipuljića:
„Porodica Vučić se od 19. septembra 1941. izjašnjavala kao rimokatolička. Glava porodice je bio Anđelko Vučić, deda Aleksandra Vučića. Porodice Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić prešle su iz pravoslavne u rimokatoličku veru. Otac poznatog pevača Nedeljka Bilkića je to odbio, pa je zaklan na kućnom pragu.
O supruzi Anđelka Vučića nemamo mnogo podataka, budući da je u relativno kratkom roku nakon pristupanja rimokatoličkoj veri napustila Bugojno i preselila se u Kikindu, gde se i rodio Anđelko, otac Aleksandra Vučića. Stariji Anđelko Vučić imao je četvoro dece, najstariji sin bio je Antonije, nadimak Braco, drugi po starosti bio je Kojo, zatim ćerka čije ime nismo uspeli da saznamo jer je preminula, i najmlađi sin Anđelko.
Anđelko Vučić stariji, kao otac četvoro dece, jedina je žrtva u Drugom svetskom ratu porodice Vučić, ali ni on nije stradao od ustaša. Naime, Anđelko Vučić preminuo je od zadobijenih povreda posle jedne kafanske tuče u Banjaluci.„
Pritom se navodi da ubistvo Anđelka Vučića nije bilo posledica nacionalnih i verskih sukoba, već nenamirenih poslovnih i finansijskih računa… Priča kao poručena za demistifikaciju Vučića (unuka), za koga se ukazuje da ne samo da je patološki tip, već i da je problematičnog porekla i korena.
Ali u dokumentima piše nešto sasvim drugačije. Anđelko Vučić, deda srpskog predsednika, upisan je i u zvaničnoj državnoj evidenciji – popisu iz 1964, a nalazi se i na spisku žrtava Jadovna istaknutog istraživača, nedavno preminulog Đure Zatezala.
Značajna građa
U dokumentima u koje sam tokom istraživanja imao neposredan uvid, a potiču iz Zemaljske komisije (BiH) za istraživanje ratnih zločina okupatora i njihovih pomagača, pohranjene u arhivu u Sarajevu, ovom slučaju posvećeno je više pažnje. Građa je značajna jer se zapravo radi o iskazima svedoka zločina zabeleženim 1946, jedva nešto godinu dana od završetka rata, u prisustvu dvojice članova komisije iz Bugojna – Srbina i muslimana. Zapisničarka je, sudeći po imenu, verovatno bila Hrvatica.
U ovom dokumentu se direktno govori o ubistvu Anđelka Vučića, zapravo prve zabeležene žrtve genocida NDH u bugojanskom kraju. „Koncem maja došao je sudski pristav Berlot Josip (…) u društvu sa još jednim naoružanim žandarmom iz Bugojna. Oni su odveli sa sobom žrtvu Vučić Anđelka pok. Ante st. 49 g.
Isti ovaj pristav je slijedećeg dana poslao izvjestan broj žandarma u naše selo i u selu pokupili još 10 žrtava. (…) Svu jedanaestoricu oni su odveli u zatvor u Bugojno. Odatle navodno su ih sproveli u Banju Luku odakle se više nikada nisu vratili.„ Iskazi svedoka sadrže i jednu dopunu: „Od naprijed pomenutih 11 žrtava Vučić Anđelko je bio trgovac, Mičić Branko poreski činovnik, Bujak Đorđo sudski glasnik, Josipović Niko krojač, Vučić Ilija cestar, Bodić Niko sudski podvornik, Bilkić Mladenko gostioničar, Brkić Ilija kalajdžija, Čavić Vlado cestar, Parojčić Boško državni šumar.„
Matrica je bila identična kao u drugim delovima NDH, gde su u prolećnim i letnjim danima, obično uoči značajnijih pravoslavnih praznika, najpre likvidirani ugledniji predstavnici srpskog naroda. Od jula su započele neselektivne likvidacije i masovni pokolji po svim selima, a nastavljeni su i 1942, dolaskom Crne legije na ove prostore.
Do danas, ipak, nije istraženo gde je prva grupa bugojanskih žrtava okončala život: po sećanjima nekih savremenika to se desilo u okolini Banja Luke, gde su poslednji put bili viđeni, dok je izglednija varijanta da su odvedeni u sistem logora na Jadovnu i tamo nešto kasnije bili umoreni u mukama.
Prkos i nacionalni ponos
Zašto je baš Anđelko Vučić nastradao prvi? Više savremenika ovog trgovca srednje životne dobi pominje kao uglednog građanina, uključenog u društveni život srpske zajednice. No od njega je i u Bugojnu i u selu – zanatlijskom predgrađu Čipuljiću bilo istaknutijih Srba, više angažovanih na oba polja.
Već pomenuti hroničar Mićić otkriva jedan važan detalj koji možda daje i prave motive za ubistvo trgovca Vučića: on je 27. marta 1941. ispred svoje radnje otvorio bačve sa rakijom i čašćavao prolaznike u znak solidarnosti sa antinemačkim manifestacijama u Beogradu. Prkos i nacionalni ponos bili su iskazani u nevreme, kao kod načelnika Dragačevca iz Paraćina koji se drznuo da piše pismo Hitleru na njegovom vrhuncu. Bilo je to dovoljno da se Vučić zameri lokalnim ustašama, i da mu oni već dva meseca kasnije dođu glave, a potom i opljačkaju kuću i porodicu izlože represiji.
Dokumenti o ovoj temi su jasni, nedvosmisleni, i ne ostavljaju prostora ni za kakvu dilemu. U kombinaciji sa drugim izvorima, samo postaju jasniji detalji o ovom i drugim zločinima (do kraja 1941. ustaše su ubile više stotina Srba iz ovog kraja, među njima još nekoliko Vučića).
U dokumentima iz Sarajeva se mogu naći i podaci o proterivanju srpskih porodica iz Bugojna tokom avgusta 1941. – utočište će naći u „Nedićevoj Srbiji” i biti zbrinuti radom njenog komesarijata za izbeglice. Nisu se pokatoličili (izvori čak beleže da su prvi slučajevi prelaska na rimokatoličku veru u ovom gradu zabeleženi mesec dana iza proterivanja) niti su na bilo koji način nečasno služili NDH. U izbeglištvu u Pomoravlju proveli su teške ratne godine, a trudna Dragica Vučić, uz čeljad koju je povela sa sobom, u putu je donela na svet još jednog sina. Dala mu je ime po nedavno ubijenom mužu, negujući uspomenu na njega: Anđelko. To je otac sadašnjeg predsednika Srbije…
Raspirena mržnja nema granice
Porodična priča Vučića je prema ovim dokumentima tragična, jedna u moru sličnih iz ratnog perioda, ali lišena bilo kakvih kontroverzi ili aluzija na nečoveštva koja su im pripisana šest decenija kasnije. Naravno, ovo nije ni prva ni poslednja kleveta o nekom srpskom političaru ili državniku. Međutim, sklonost da se nečije ime uprlja u meri da se rehabilituju ustaše, deluje nesvakidašnje i posebno monstruozno.
Klevetnici umeju često da budu maštovitiji od stvaralaca, a raspirena mržnja i gnev kao da nemaju granice – i njihov objekat se u celosti dehumanizuje. Što reče jedan prijatelj o godišnjici stradanja kralja Aleksandra Karađorđevića: mi zbog istorijskih pogreški (a pitanje je da li su baš sve i bile pogreške i koliko je isključivo on bio za njih odgovoran) kralja Aleksandra zamrzesmo i brkove i cvikere kralja Aleksandra, da više niko nikad ni ne zaliči na njega. Mora da bude apsolutno nevaljao, nero di tinto nero što bi rekli Latini.
Neverovatna zvuči podudarnost da su dva predsednika Srbije u novije doba, Boris Tadić i Aleksandar Vučić, dedove izgubili na istim ustaškim stratištima u Jadovnu. I da su, pritiskom sa Zapada, i jedan i drugi bili prinuđeni da svoje predsedničke mandate faktički započinju posetom Srebrenici.
Genocid iz Drugog svetskog rata time bi trebalo da bude poništen i zaboravljen, a u novoj podeli uloga žrtva bi postala dželat, prenosi RT.
Možda je, kod Srba izdeljenih i zakrvljenih na 101 način, samo Proviđenje na ovom primeru ispisalo jednu granicu, koja se najbolje vidi u godinama kriza. Žrtve, odnosno njihovi potomci, svi na jednu stranu. A na drugu stranu ustaše i njihovi poštovaoci – od Šakića do Dinka. Jedino takva podela među preostalih sedam miliona Srba ima smisla na početku Trećeg svetskog rata.