Srbija je pred istorijskom odlukom – potčinjavanje NATO-u ili nezavisnost, a predsednik Aleksandar Vučić pokušava da korača tankom linijom između, ocenio je srpsko-američki istoričar i politikolog Srđa Trifković u autorskom tekstu za švajcarski nedeljnik “Veltvohe”.
Kako je istakao većina “majstora” spoljne politike poznatih u istoriji služili su velikim silama, ali je potrebno mnogo veštine i takta da se postigne državničko umeće Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka, u čemu pomaže ako imate na raspolaganju alate velike, moćne države.
Trifković je naglasio i da su lideri malih i slabih zemalja suočeni sa mnogo težim testom sposobnosti, posebno kada se suočavaju sa brojnim izazovima na više frontova, a da je pronalaženje prave ravnoteže između svojih ciljeva i sredstava, kao i optimalno raspoređivanje ograničenih resursa male zemlje među različitim prioritetima test sposobnosti pravog državnika.
Njegova dostignuća često ostaju manje poznata, jer posledice njegovih postupaka imaju ograničen značaj za ostatak sveta.
Kako kaže u 20. veku mu na pamet padaju primeri Irca Emona De Valera i Portugalca Antonija Salazara, a da je dirljiviji primer danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji se suočava sa tri međusobno povezana i istovremena izazova.
Normalizacija odnosa sa Prištinom
“Prvi je da Zapad traži od Vučića da normalizuje odnose sa Prištinom. Ovo je jasan eufemizam za priznanje nezavisnosti južne pokrajine Srbije, koja je od 1999. godine pod okupacijom Natoa i koja je jednostrano proglasila nezavisnost 2008. godine. Pravni stav Srbije je ukorenjen u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, koju tri zapadne sile sa pravom veta dozvoljavaju da se trajno primenjuje”, rekao je Trifković.
U isto vreme, ističe, oni su namerno prekršili ta pravila, dok su ih Kina i Rusija striktno poštovale.
“Kako je Vučić često isticao, vrhunac je licemerja Zapada da se suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine posmatra kao neprikosnoveni, dok se napušta suverenitet i teritorijalni integritet Srbije”, rekao je Trifković.
Revizija Dejtonskog sporazuma
Kao drugi izazov on ističe poziv Zapada Vučiću da prihvati reviziju Dejtonskog sporazuma, koji je od 1995. godine osigurao mir u Bosni i Hercegovini, a paket mera koje je predložio nezakonito imenovani “visoki predstavnik” Kristijan Šmit iz Nemačke bi defakto značio uništenje Republike Srpske.
“Takva prisilna unitarizacija u korist muslimana destabilizovala bi Bosnu i Hercegovinu i region i vratila situaciju na početak, odnosno izbijanje rata 1992. godine”, rekao je Trifković.
Sankcije Rusiji
Kao treći izazov Trifković izdvaja to što Zapad očekuje da se Vučić pridruži sankcijama EU protiv Rusije, iako je put Srbije ka integraciji potpuno zaustavljen, a zemlja bi pretrpela ogromne nenadoknadive gubitke ukoliko bi takva odluka bila doneta.
Zbog toga je, smatra on otpor neophodan.
“Po sve tri tačke postoji izuzetan stepen saglasnosti među Srbima da je otpor ne samo moguć već i apsolutno neophodan. Čak su i prozapadne stranke, koje su na decembarskim parlamentarnim izborima dobile nešto više od 20 odsto glasova, rezervisanije po pitanju svog pravog stava”, navodi Trifković.
Trifković podseća na reči istaknutog beogradskog analitičara, da je očigledna spremnost “Stare Evrope” da naudi sebi kako bi nanela štetu Rusiji, što bi moglo da se smatra pogrešnom, a ipak racionalnom ako bi se zasnivala na jasnoj strategiji za povoljan ishod rata u Ukrajini – ali da takva strategija ne postoji, što je Srbima dobro poznato.
“Aleksandar Vučić to naravno vidi. Stoga nerado popusti pod pritiskom Zapada u ovoj kasnoj fazi i uvede sankcije Rusiji. Sve dok Nato odbija čak i da razmotri diplomatsko rešenje sukoba, on nema podsticaj da to čini. Ne postoji Zapadni paket koji pomaže Srbiji da nadoknadi svoje gubitke, ali samo zahtev da se pridruži i izdrži posledice koje sa sobom nose”, rekao je Trifković.
Dodaje da bi to moglo da se možda objasni u hobsovskom smislu, dok je rat išao loše po Rusiju, što danas očigledno više nije slučaj.
“Bivši najviši savetnik Pentagona i penzionisani pukovnik američke vojske Daglas Mekgregor je u više navrata ponudio mračnu procenu izgleda Zapada u Ukrajini. Mekgregor, visoki zvaničnik u vreme bivšeg predsednika Donalda Trampa, više puta je govorio da je gotovo sve gotovo”, smatra on.
Istovremeno svet se suočava sa novom podelom – na jednoj strani su NATO i njegova četiri partnera u azijsko-pacifičkom regionu (Australija, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja) što čini oko osmine svetske populacije i skoro polovina njene privrede, a na drugoj strani oni koji odbijaju hegemonistički poredak, praktično ostatak čovečanstva.
“Da stvar bude gora, novi globalni NATO je, kao i njegov prethodnik u Varšavskom paktu, ideološki rigidan i ne toleriše neslaganje. Ono što NATO u svom strateškom konceptu opisuje kao izazov ‘našim interesima, bezbednosti i vrednostima’ sada takođe uključuje otpor čitavom nizu probuđenih dogmi, uključujući transrodnost i kult LGBTK pisma”, rekao je Trifković.
Ističe da su Vašington i Brisel takođe sve odlučniji da svako neprihvatanje njihovih ponuda vide kao izazov.
“Ipak, eventualno članstvo u EU, zajedno sa vojnom neutralnošću, ostaje strateški cilj vlade. Često dvosmislena spoljnopolitička načela predsednika Vučića odražavaju njegovu želju da ide po finoj, uskoj liniji kada se bavi blokovima moći. Ova politika je u skladu sa stavom većine Srba”, naveo je on.