Ve­či­ta bor­ba za ide­a­le prav­de i hu­ma­nog dru­štva

Pra­va rad­ni­ka, ge­ne­ral­no, u da­na­šnjoj Evro­pi su ne­za­do­vo­lja­va­ju­ća, a pi­ta­nje rad­nih pra­va ni­je do­mi­nant­no na po­li­tič­koj agen­di. To je za­klju­čak sa­go­vor­ni­ka „Po­li­ti­ke” pro­fe­so­ra na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du dr Vla­di­mi­ra Vu­le­ti­ća i pro­fe­so­ra na Fa­kul­te­tu po­li­tič­kih na­u­ka Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du dr Zo­ra­na Sto­jilj­ko­vi­ća. Po­zi­ci­ju rad­ni­ka umno­go­me osli­ka­va i na­čin na ko­ji se u da­na­šnje vre­me obe­le­ža­va Me­đu­na­rod­ni pra­znik ra­da, 1. maj, dan po­sve­ćen se­ća­nju na bor­bu za rad­nič­ka pra­va, a ko­jem su te­me­lje po­sta­vi­li uče­sni­ci de­mon­stra­ci­ja u Či­ka­gu 1. ma­ja 1886. go­di­ne. Ta­da je, zbog ma­lih nad­ni­ca, dnev­nog ra­da od 12 do čak 18 sa­ti i ži­vo­ta na ivi­ci be­de, na uli­ce iza­šlo sko­ro 40.000 pri­pad­ni­ka rad­nič­kog po­kre­ta ko­ji su svo­je zah­te­ve sim­bo­lič­no is­ta­kli s tri osmi­ce: osam sa­ti ra­da, osam sa­ti od­mo­ra i osam sa­ti kul­tur­nog uz­di­za­nja.

Pr­vi maj se u mno­gim de­lo­vi­ma sve­ta do da­na­šnjeg da­na obe­le­ža­va ak­ci­ja­ma, de­mon­stra­ci­ja­ma i sin­di­kal­nim oku­plja­nji­ma, či­ja je su­šti­na pri­bli­žna ono­me što su za se­be tra­ži­li či­ka­ški rad­ni­ci, dok se u Sr­bi­ji uglav­nom če­ka pra­znik da bi se spo­ji­li ne­rad­ni da­ni, da bi se ot­pu­to­va­lo, ro­šti­lja­lo… Pre­ma re­či­ma Vla­di­mi­ra Vu­le­ti­ća, po­lo­žaj i pra­va rad­ni­ka u Evro­pi se kon­ti­nu­i­ra­no uru­ša­va­ju go­to­vo pet de­ce­ni­ja, još od do­la­ska Mar­ga­ret Ta­čer na vlast u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji. U biv­šim so­ci­ja­li­stič­kim ze­mlja­ma do po­gor­ša­nja je do­šlo, ka­ko ka­že, na­glo na­kon slo­ma so­ci­ja­li­zma kra­jem osme de­ce­ni­je pro­šlog ve­ka.

„U Sr­bi­ji je taj pro­ces pot­ko­pa­va­nja prav­nog sta­tu­sa rad­ni­ka une­ko­li­ko od­lo­žen i ubla­žen to­kom pe­ri­o­da uspo­re­ne tran­zi­ci­je pa je do zna­čaj­ni­jih pro­me­na do­šlo tek po­čet­kom no­vog mi­le­ni­ju­ma”, ka­že Vu­le­tić. Oce­nju­je da su rad­ni­ci svoj re­la­tiv­no pri­vi­le­go­van po­lo­žaj ste­kli to­kom mu­ko­trp­nih po­li­tič­kih i eko­nom­skih bor­bi u dru­goj po­lo­vi­ni 19. i pr­voj po­lo­vi­ni 20. ve­ka, a kru­na tog pro­ce­sa bi­la je dr­ža­va bla­go­sta­nja u za­pad­noj i so­ci­ja­li­stič­ki re­ži­mi u is­toč­noj Evro­pi. Ta­kav, ka­že Vu­le­tić, pri­vi­le­go­van po­lo­žaj ostva­ren je usled ubr­za­ne in­du­stri­ja­li­za­ci­je ka­da je ma­nu­el­ni rad bio iz­u­zet­no va­žan fak­tor pro­iz­vod­nje.

De­in­du­stri­ja­li­za­ci­ja, od­no­sno pre­me­šta­nje pro­iz­vod­nje u ze­mlje u raz­vo­ju do­ve­le su do re­struk­tu­ri­ra­nja evrop­skih pri­vre­da u ko­ji­ma je uslu­žni sek­tor, a ne vi­še in­du­stri­ja, po­stao naj­va­žni­ja de­lat­nost. „Pre­o­sta­le in­du­strij­ske gra­ne su bi­va­le sve vi­še auto­ma­ti­zo­va­ne pa je po­tre­ba za rad­ni­ci­ma i po tom osno­vu bi­va­la sve ma­nja. Ma­nu­el­ni rad i rad­ni­ci gu­bi­li su na zna­ča­ju ta­ko da su i nji­ho­va pra­va bi­la sve ma­nje va­žna ka­ko po­slo­dav­ci­ma ta­ko i dr­ža­vi. Ne­ka­da­šnji pro­le­te­ri­jat za­me­ni­li su pre­kar­ni rad­ni­ci, od­no­sno pre­ka­ri­jat či­ji je po­lo­žaj za­vi­sio sve vi­še od tr­ži­šta ra­da”, is­ti­če Vu­le­tić. Do­da­je da su ne­si­gur­nost po­sla, ni­že ce­ne ra­da, po­vre­me­ni i pri­vre­me­ni po­slo­vi kao i po­tre­ba za do­dat­nom za­ra­dom ka­ko bi se obez­be­dio ka­kav ta­kav stan­dard po­sta­li obe­lež­ja ra­da to­kom po­sled­njih ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja čak i u naj­bo­ga­ti­jim evrop­skim ze­mlja­ma. Si­tu­a­ci­ju je, na­vo­di on, ote­ža­lo i sve otvo­re­ni­je tr­ži­šte rad­ne sna­ge na ko­me svo­je me­sto tra­že rad­ni­ci iz si­ro­ma­šnih ze­ma­lja ko­ji su sprem­ni da ra­de za ni­žu nad­ni­cu. Sve to je uma­nji­lo moć rad­nič­ke kla­se, a sa­mim tim i nji­ho­vu spo­sob­nost da se bo­re za za­šti­tu svo­jih pra­va, sma­tra Vu­le­tić.

Zo­ran Sto­jilj­ko­vić na­gla­ša­va da sva­ki put ka­da se de­ša­va dru­štve­na kri­za pra­će­na eko­nom­skom, po­li­tič­kom kri­zom pa i voj­nim su­ko­bi­ma, to uti­če do­sta na ne­po­volj­ni­ji po­lo­žaj rad­ni­ka i svih rad­no an­ga­žo­va­nih, jer je, prak­tič­no, rad­nič­ka bor­ba sve­de­na na to da štraj­ko­vi­ma i u okvi­ru so­ci­jal­nog di­ja­lo­ga po­ku­ša­va­ju da oču­va­ju vred­nost za­ra­da, a da je to, ima­ju­ći u vi­du vi­so­ku sto­pu in­fla­ci­je i pri­vred­nu stag­na­ci­ju, je­dan od naj­ne­po­volj­ni­jih po­lo­ža­ja. „Si­tu­a­ci­ja je do­sta ne­po­volj­na, što te­ra sin­di­ka­te na du­ge pro­te­ste, ka­kvi su bi­li pri­me­ra ra­di u Fran­cu­skoj i Ne­mač­koj, bez na­ro­či­tih efe­ka­ta. Ono što se mak­si­mal­no mo­že po­sti­ći u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji je ka­kvo ta­kvo oču­va­nje za­ra­da”, ka­že Sto­jilj­ko­vić.

Na pi­ta­nje ko da­nas za­stu­pa, od­no­sno ko­je par­ti­je, rad­nič­ka pra­va u Sr­bi­ji i u Evro­pi, Vu­le­tić od­go­va­ra da je sma­nje­nje bro­ja rad­ni­ka do­ve­lo i do sma­nje­nja nji­ho­vog ude­la u dru­štve­noj struk­tu­ri i ap­so­lut­nog bro­ja u bi­rač­kom te­lu. To je, na­vo­di on, osla­bi­lo tra­di­ci­o­nal­ne rad­nič­ke par­ti­je kao što su so­ci­ja­li­sti, so­ci­jal­de­mo­kra­te i la­bu­ri­sti pa su one u svo­jim pro­gra­mi­ma i po­li­ti­ci na­pu­šta­le rad­nič­ke te­me. „Rad­nič­ka pra­va su osta­la na mar­gi­ni in­te­re­so­va­nja po­li­ti­ke i nji­ma su se ba­vi­le sa­mo po­je­di­ne frak­ci­je tih stra­na­ka. Iz istog raz­lo­ga su sve vi­še gu­bi­li na zna­ča­ju i ne­ka­da moć­ni rad­nič­ki sin­di­ka­ti, a nji­hov uti­caj je bi­vao sve ma­nji i zbog su­ko­ba do ko­jih do­la­zi u me­đu­na­rod­noj or­ga­ni­za­ci­ji ra­da usled raz­li­či­tih in­te­re­sa rad­ni­ka iz raz­vi­je­nih i ze­ma­lja u raz­vo­ju”, na­gla­ša­va Vu­le­tić.

Na­vo­di da je u biv­šim so­ci­ja­li­stič­kim ze­mlja­ma, uklju­ču­ju­ći i Sr­bi­ju, na­pu­šta­nje i me­dij­ska sa­ta­ni­za­ci­ja so­ci­ja­li­zma zbog nje­go­vih re­pre­siv­nih po­li­tič­kih me­to­da i eko­nom­ske ne­e­fi­ka­sno­sti uti­ca­la da se s „pr­lja­vom vo­dom” iz­ba­ci i „de­te” – od­no­sno pi­ta­nje rad­nič­kih pra­va. Vu­le­tić uka­zu­je da su in­te­re­si ka­pi­ta­la, po­seb­no stra­nih in­ve­sti­to­ra po­sta­li naj­va­žni­ja te­ma, a da su rad­ni­ci sreć­ni uko­li­ko na­kon slo­ma so­ci­ja­li­stič­kih ne­pro­duk­tiv­nih gi­ga­na­ta na­đu po­sao u ne­koj od no­vih glo­bal­nih kom­pa­ni­ja. Tim kom­pa­ni­ja­ma je, na­gla­sio je, pro­fit na pr­vom me­stu pa se sve, uklju­ču­ju­ći i u so­ci­ja­li­zmu ste­če­na i na­sle­đe­na pra­va rad­ni­ka, pod­vr­ga­va tom ci­lju. Iz­bor pred ko­ji je ka­pi­ta­li­zam sta­vio rad­ni­ke je jed­no­sta­van: rad i za­ra­da ili rad­nič­ka pra­va, oce­nju­je Vu­le­tić.

Sto­jilj­ko­vić pod­vla­či da da­nas ne­ma op­šteg pra­vi­la ka­da je reč o par­ti­ja­ma ko­je za­stu­pa­ju rad­nič­ka pra­va. Tra­di­ci­o­nal­no su, na­vo­di, rad­ni­ci­ma okre­nu­te po­li­tič­ke par­ti­je le­vi­ce i so­ci­jal­de­mo­kra­ti­je, ali se još od de­ve­de­se­tih i po­čet­ka dve­hi­lja­di­tih go­di­na, unu­tar kri­ze 2008, po­ka­za­lo da so­ci­jal­de­mo­kra­ti­ja ne­ma am­bi­ci­ju da me­nja bi­lo šta u ka­pi­ta­li­zmu, ne­go po­ku­ša­va da upra­vlja nji­me i da sma­nju­je ne­ga­tiv­ne so­ci­jal­ne po­sle­di­ce, pri če­mu je po­slu­šan part­ner krup­nog ka­pi­ta­la. „Ta­ko da ima­te kri­zu neo­li­be­ral­ne tzv. so­ci­jal­de­mo­krat­ske le­vi­ce i iz­ve­sni uspon ra­di­kal­ni­je le­ve ori­jen­ta­ci­je ko­ja se ne za­do­vo­lja­va ovim po­sto­je­ćim sta­njem, i po­ja­vu tzv. na­ci­o­nal-so­ci­jal­de­mo­krat­ske le­vi­ce, a pri­me­ri su Če­ška i Slo­vač­ka”, re­kao je Sto­jilj­ko­vić.

Do­da­je da pi­ta­nja rad­nih pra­va ni­je do­mi­nant­no na po­li­tič­koj agen­di i da se mo­že re­ći da za­po­sle­nim gra­đa­ni­ma, ka­da je reč o toj so­ci­jal­no-eko­nom­skoj rav­ni, svi ša­pu­ću ono što mi­sle da bi oni vo­le­li da ču­ju, svi obe­ća­va­ju pro­gram­ski sa­rad­nju sa sin­di­ka­ti­ma, so­ci­jal­ni di­ja­log, po­ve­ća­nje za­ra­da, no­ve po­slo­ve, ali da se to­ga ne dr­že ka­da do­đu na vlast. „I tu se stran­ke me­đu­sob­no ne raz­li­ku­ju. Ono što je osnov­na li­ni­ja po­de­la, jer se tu svi tru­de da bu­du bli­zu cen­tra, je­ste po­de­la na­ci­o­nal­nih iden­ti­te­ta ko­ja pot­pu­no po­kri­va bi­rač­ko te­lo i prak­tič­no lju­di se uglav­nom iz­ja­šnja­va­ju oko tih pi­ta­nja”, ka­že Sto­jilj­ko­vić i do­da­je da ka­da ih upi­ta­te o rad­noj ne­iz­ve­sno­sti, stan­dar­du, kva­li­te­tu ži­vo­ta i po­slo­vi­ma za mla­de, to sma­tra­ju naj­va­žni­jim pi­ta­nji­ma, ali se oko to­ga ne iz­ja­šnja­va­ju.

Na­vo­di da kom­pa­ra­tiv­na is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da sin­di­ka­ti i rad­ni­ci ima­ju naj­bo­lju si­tu­a­ci­ju ka­da ima­te ta­ko­zva­nu is­pre­go­va­ra­nu moć. Po­ja­šnja­va da to zna­či da su po­li­tič­ke eli­te na­u­če­ne da pre­go­va­ra­ju i da su on­da sklo­ne da so­ci­jal­ni di­ja­log pre­go­va­ra­ju sa sin­di­ka­ti­ma i za­po­sle­ni­ma. „Ka­da ima­te ovo­li­ku do­mi­nant­nu moć, ko­ja od­re­đu­je sve i vlast ko­ja tra­je vi­še od de­ce­ni­je, on­da prak­tič­no do­bi­ja­te ono što vam se po­nu­di”, sma­tra Sto­jilj­ko­vić. Is­ti­če i da ne­ma ozbilj­nog, rav­no­prav­nog so­ci­jal­nog di­ja­lo­ga, ne­ma na­ro­či­tih po­ma­ka, a gra­đa­ni i za­po­sle­ni on­da pro­ce­nju­ju da sin­di­ka­ti ne­ma­ju do­volj­no mo­ći. On­da, ka­že Sto­jilj­ko­vić, ka­da ne­ma­te mo­ći da ne­što ozbilj­no i re­al­no me­nja­te, već se to pri­pi­su­je vla­sti, on­da ste u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji da pre­go­va­ra­te sa oni­ma u ko­je na­rod ne­ma po­ve­re­nja.

Vu­le­tić na pi­ta­nje šta je da­nas so­ci­ja­li­zam u Sr­bi­ji i Evro­pi ka­že da je so­ci­ja­li­zam reč ko­ja za jed­ne ozna­ča­va ne­e­fi­ka­san pri­vred­ni i re­pre­siv­ni po­li­tič­ki po­re­dak, za dru­ge ne­re­a­li­zo­van i kom­pro­mi­to­van so­ci­jal­ni pro­je­kat, a za tre­će ide­al pra­ved­ni­jeg, hu­ma­ni­jeg i rav­no­prav­ni­jeg dru­štva ko­me se, upr­kos sve­mu, i da­lje te­ži. „Marks je ve­ro­vao da su rad­ni­ci, ako su sve­sni sop­stve­nog po­lo­ža­ja, ključ­ni ak­te­ri iz­grad­nje so­ci­ja­li­stič­kog dru­štva. Da­nas čak ni oko­re­li le­vi­ča­ri ne vi­de rad­ni­ke u toj ulo­zi”, re­kao je Vu­le­tić. Do­dao je da je neo­mark­si­sta An­dre Gorc 1973. go­di­ne na­pi­sao knji­gu „Zbo­gom pro­le­te­ri­ja­tu”, u ko­joj je an­ti­ci­pi­rao opa­da­nje zna­ča­ja rad­nič­ke kla­se kao no­si­o­ca dru­štve­nih pro­me­na. Pi­ta­nje ko bi mo­gao bi­ti no­si­lac iz­grad­nje so­ci­ja­li­zma kao al­ter­na­ti­ve ka­pi­ta­li­zmu i da­nas je, me­đu­tim, otvo­re­no pa se upr­kos kri­zi ka­pi­ta­li­zma či­ni kao da on ne­ma stvar­nu al­ter­na­ti­vu, za­klju­ču­je Vu­le­tić.

Sto­jilj­ko­vić ka­že da, ono što ima de­mo­krat­ski so­ci­ja­li­zam i što za­stu­pa ra­di­kal­na le­vi­ca, ka­ko se so­ci­ja­li­zu­ju tro­ško­vi raz­vo­ja, da dr­ža­va ulo­ži i in­ve­sti­ra u ono či­me se mi­li­jar­de­ri obo­ga­te, ta­ko tre­ba da so­ci­ja­li­zu­je i do­bi­ti i to je, is­ta­kao je, je­di­ni na­čin ozbilj­ne pro­me­ne. „Sr­bi­ja ne­ma pro­gre­siv­no opo­re­zi­va­nje. Kod nas je sto­pa opo­re­zi­va­nja od 10 od­sto na sve za­ra­de, bi­lo da je reč o oni­ma ko­ji su na mi­ni­mal­cu, bi­lo da je reč o oni­ma ko­ji za­ra­đu­ju, re­ci­mo, tri pu­ta pro­seč­ne pla­te”, na­vo­di Sto­jilj­ko­vić. Ka­da bi go­vo­ri­li o de­mo­krat­skom so­ci­ja­li­zmu, to bi zna­či­lo da de­mo­kra­ti­ja i so­ci­jal­na prav­da ho­da­ju ru­ku pod­ru­ku, od­no­sno da je de­mo­krat­ski si­stem, ko­ji je pret­po­stav­ka za po­sto­ja­nje i uspe­šan rad i sin­di­ka­ta, pra­ćen zna­čaj­no po­li­ti­kom dru­štve­nog bla­go­sta­nja od­no­sno dru­šta­va u ko­jem ni­ko ni­je is­klju­čen i ima šan­se za kva­li­tet­no obra­zo­va­nje, jav­na do­bra i zdrav­stve­ne uslu­ge, za­klju­ču­je Sto­jilj­ko­vić.