Zataškavanje i lažna tumačenja masovnih zločina u Jasenovcu i NDH danas su dostigla takav nivo da će na kraju izgledati kao da su Srbi sami vršili genocid nad Srbima, prvo je na šta ukazuje jugoslovenski i srpski istoričar Antun Miletić govoreći za „Politiku” o pokušajima da se relativizuje istina o ustaškom pokušaju istrebljenja srpskog i drugih naroda od 1941. do 1945. godine. Tek što je 1988. sačinio verodostojnu postavku za jasenovački muzej, ona je vrlo brzo, na početku rata devedesetih, uklonjena, a Miletić još od pre početka tih sukoba nije mogao na teritoriju današnje Hrvatske. U njegovoj bogatoj dokumentaciji, prikupljenoj dok je radio kao pomoćnik načelnika Arhiva JNA i sarađivao s Vojnoistorijskim institutom, našli su se dokazi protiv velikog broja zločinaca iz redova ustaša, ali i drugih nacističkih režima. Zbog toga se u pojedinim procesima našao u ulozi svojevrsnog jugoslovenskog lovca na naciste i jedan je od najboljih poznavalaca zločinačke istorije NDH koji je istraživao ovu tematiku pre ratova devedesetih.
Devedesettrogodišnji Miletić napisao je oko 6.000 stranica o Jasenovcu, a od formiranja odbora SANU za sakupljanje građe o genocidu nad srpskim i drugim narodima Jugoslavije bio je jedan od najaktivnijih članova, do ukidanja odbora 1994. godine. Ipak, kao najsnažniji utisak kada je reč o istraživanju genocida u NDH izdvaja, ovaj pukovnik JNA, rad upravo na muzejskoj postavci 1988. godine, u kojoj je jasno naznačeno ko je zločinac, a kom narodu su pripadale žrtve. Dodaje da prethodna postavka nije odgovarala stvarnosti, kao što ne odgovara ni današnja, za koju je zadužena hrvatska država.
„Sadašnja koncepcija zasniva se na tome da su u Jasenovcu stradale žrtve pojedinci, to im je smisao. Ne pominje se poreklo ubijenih, samo slike i imena poređana po abecednom redu, i to je sve”, poručuje Miletić, inače član istorijske komisije Raselovog suda za Jugoslaviju i nekada dugogodišnji saradnik i prijatelj akademika Vladimira Dedijera, koji mu je posvetio svoju knjigu „Vatikan i Jasenovac” zbog njegovog rada na istoriji ovog koncentracionog logora 1941–1945. godine. Jedan od osnivača i predsednik Udruženja za istraživanje genocida i ratnih zločina, Miletić je svoju biblioteku od 400 knjiga i sve radove poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi, odnosno jednom od najvećih srpskih manastira u Republici Srpskoj, manastiru Moštanica na Kozari.
Svedok ste vremena NDH i posleratnih godina kada se nije mnogo govorilo o Jasenovcu i drugim stratištima. Kako pamtite tu epohu?
Sve sam upamtio i proživeo, 37 bombardovanja Slavonskog Broda. Sećam se jednog događaja koji mi je doneo poteškoće. Gradonačelnik je bio ustaša, njegov sin je došao u školu s nožem i zadirkivao je devojčice, čupao im je kikice i ja sam ga zbog toga istukao. Posle sam imao problema, ali se već završavao rat i bližio kraj njihovom režimu. Odlučio sam da, kada sam video oglas za Vojnu akademiju, odem iz Slavonskog Broda, da se osamostalim. Upisao sam Vojnu akademiju za treću klasu 1946. u Beogradu. Bio sam najmlađi sa 15 i po godina, a završio je sa 17 i po. Bio sam oficir geodetske škole, završio sam i Višu geodetsku školu, opredelio sam se za kartografiju. Onda sam tajno upisao istoriju, jer oficiri nisu smeli da studiraju.
Kako ste počeli sa istraživanjem logora Jasenovac?
Na predlog kustosa Muzeja u Sarajevu Branka Obućine 1977. godine. Pre toga sam s njim sarađivao na svemu što je bilo potrebno oko toga što se dešavalo na Kozari i Sutjesci. Krenuo sam, najpre, da pišem šta se zbivalo na Gradini, znao sam da je bilo stratište, ali u to vreme nikakve druge detalje. Onda sam krenuo u istraživanje i napisao rad na 83 strane. Do danas nisam to izučavanje ispuštao iz ruku.
Radili ste u Arhivu JNA, do kojih saznanja ste tu došli i kakvu ste dokumentaciju prikupili?
Stotine pisama zahvalnosti sam dobio od najbližih rođaka žrtava, gde sam pronašao nečijeg oca, brata… General pukovnik Jevto Šašić, načelnik KOS-a, zahvaljivao mi je jer sam pronašao da je njegov otac Jovo ubijen u Jasenovcu. Bio sam 11 godina pomoćnik načelnika Arhiva JNA. Načelnici su bili generali. Ja sam bio pomoćnik ratnog dela, za Prvi i Drugi svetski rat. Tu sam se, najviše, sreo s mnogo dokumentacije, jer svi koji su izučavali Drugi svetski rat morali su da dođu kod mene, u čitaonicu. Primetio sam tada da nema mnogo nemačkih dokumenata. Amerikanci su svu dokumentaciju pokupili i odneli, da bi je potom mikrofilmovali u Vašingtonu. Pravili su pregled, ja sam sve to onda pregledao, naručivao i otkupljivao. Nabavio sam oko 1.150 tih dokumenata iz SAD, tražeći Jasenovac, jer u ustaškim dokumentima kojih je u Arhivu bilo 383.000 obrađenih, nijedan karton nisam našao s komandom Jasenovac. Nemoguće! Potom sam tražio gde sam mogao, u štampi, u policiji i drugim ustanovama, gde je to bilo dostupno. I sve što sam našao prebacio sam u Arhiv, samo nisam uspeo da dobijem ništa iz Vatikana.
Danas u Hrvatskoj slave i amnestiraju Alojzija Stepinca?
Postoje dokumenti o prisnom odnosu s Pavelićem, na svakom njegovom rođendanu Stepinac je bio, čestitao. Svaki susret je zabeležen, desetak dokumenata postoji, a i same fotografije su dokumenti.
Bili ste i u Raselovoj komisiji?
Bio sam na suđenju Andriji Artukoviću, ali inkognito. Tada sam otišao sa original dokumentima, koja nisu smela da se iznose, ali sam dobio odobrenje saveznog sekretara da idem u Centralni komitet Hrvatske, da Anto Nobilo vidi da li je reč o originalima ili falsifikatima. On je naravno odmah znao da su originali. Isto sam podneo elaborat i za Nadu Šakić. Bila su i suđenja i njoj i Dinku Šakiću, za zločine u logorima Jasenovac i Gradiška. Uprkos brojnim dokazima o zločinima u Gradiški, Nada Šakić je oslobođena, a Dinko je osuđen, ali na taj način da je imao svoju kancelariju, pisao je dnevnik i tako dok nije preminuo.
Nasuprot pokušajima da se zločini zataškaju i relativizuju, vi ste se bavili imenima i poreklom žrtava?
Imam spisak, od 1977. godine gde god sam u dokumentu video ime i prezime, ja zapišem, ubacim u kutiju, radio sam, radio, radio i napisao knjigu. Iz spiska zločina jasno se vidi da su žrtve Srbi, Jevreji, Romi i Hrvati, sve sam spiskove ubijenih podelio po republikama. Teško je precizno navesti broj svih žrtava na teritoriji NDH-a. Po imenu i prezimenu i poreklu uspeo sam da dođem do 80.500 žrtava u Jasenovcu, što nije nikako konačan broj. U Jasenovcu je uklesano, ali bez navođenja nacionalnosti, 83.000 žrtava. Pri tome, logor je počeo da radi u avgustu 1941. godine, a prethodno je već mnogo ljudi van ovog prostora ubijeno, postoji spisak.
Kako ste sve radili na utvrđivanju broja?
Uspeo sam da dođem do podatka da je evidentirano 27 transporta, i to sam s brojem vagona u kompoziciji od nekih 24-25 sračunao i došao do broja od najmanje 146.000 žrtava, i to samo u Jasenovcu. A gde su druga stratišta i najteži zločini, recimo Glina, u kojoj je ubijeno 700 ljudi u crkvi, pa ubijeni u Travniku, Lepoglavi… Najveći logor, pre Jasenovca, bio je u Gospiću. A samo Jadovno bilo je jedna duboka rupa, preko 30 metara i ni do danas nije do kraja istraženo ko je sve stradao. Uz sve to, proterano je oko 250.000 ljudi. Teško je i sabrati sve te razmere užasa na teritoriji tadašnje NDH-a.
Otkrili ste i da su ustaše spaljivale tela ubijenih da prikriju tragove?
Ustaše su na Gradini spaljivale tela. Po hiljadu i više ljudi stavljali su na lomaču ili su, kada su sahranjivali po 100, 200 ljudi, zasipali krečom i vodom i to je sve izgorelo. A ni vlast kasnije nije baš to istražila. Ispitano je svega 20 odsto površine od 210 kilometara kvadratnih tog stratišta.
Optužila su vas pred komisijom Saveznog izvršnog veća i zbog Kurta Valdahajma. Tvrdili su da je falsifikovani dokument potekao iz Arhiva, a trebalo je da se „opere obraz” budućem generalnom sekretaru UN?
To nikad neću da zaboravim, svi su sedeli u krugu oko mene, ja na stolici u sredini. Hteli su da me optuže, ali su se prevarili. Pokazali su mi dokument objavljen u „Špiglu” navodno iz Arhiva i ja im iz džepa izvadim dokument da je Valdhajm ratni zločinac i kažem da je to što je „Špigl” objavio bio falsifikat. Mi smo, sva sreća, mikrofilmovali građu. Zamolio sam da mi se dostavi original u boji, sa signaturom. Rekao sam im da to što piše tu, to pitajte te koji su napisali, a taj dokument je uzeo pukovnik Dušan Plenča. Mene su optužili da sam naneo veliku štetu, da sam oklevetao Josipa Broza Tita, a on je Valdhajma odlikovao. Valdhajma su najviše teretili za dve akcije, Drina 1942. godine i za Kozaru. On je u nemački logor na Sajmištu u Beogradu predao 5.700 ljudi. Ispaštao sam posle zbog telegrama i saslušavan, ali sam zato posle svega napisao knjigu „Brzojavka za Valdhajma”.
Kako gledate na pokušaje da zločin u Srebrenici iz 1995. proglase za genocid?
To nije istina. Evo recimo, ja sam dokumentovao da su u Srebrenici, u sklopu NDH, tokom Drugog svetskog rata ubili 554 osobe, od toga 250 Srba i 221 Roma i još ostalih nacionalnosti. U Srebrenici je vršen popis koliko je živelo ljudi 1945. ili 1946. ili 1970. godine, treba uporediti podatke. Srbi u prošlosti nisu ni podizali nikakve spomenike svojim stradalima. Muslimani su ovom ratu zabeležili svako ime. A i iz toga sledi da nisu ubijane žene, da srpska vojska nije ubila nijedno dete. I pri tome devedesetih je na tom području vođen građanski rat, nije bilo ni zatvora, ni logora, ničega. Pored redovne vojske i jednih i drugih, bilo je i ekstremističkih grupa. Takva jedna grupa je naišla na ljude koje je srpska vojska zarobila i pobila ih.
Da li je ostalo nešto što niste stigli da istražite i objavite?
Zadovoljan sam. Odradio sam svu nemačku građu od 1941. do 1945. godine, napisao „Zbornik” za Vojnoistorijski institut, napisao sam dovoljno knjiga iako nisam morao nijednu kao pomoćnik načelnika i načelnik. Najvrednija je knjiga „Protiv zaborava i tabua”, objavljena 1990. godine, nešto je na šta sam posebno ponosan. Napisali smo je Vladimir Dedijer i ja. Dedijer je otišao u Ameriku da pronađe još neki dokument koji treba i 28. novembra 1990. godine mi je napisao pismo da dolazi 30. novembra da to sve završimo. Međutim, njegova supruga mi je 30. novembra javila da je to jutro umro. Ali knjiga je napisana, tu su sve analize, broj, način utvrđivanja, sve dokumentovano slikama o tome. To je alfa i omega za izučavanje, međutim, niko je ne pominje.
U Hrvatskoj persona non grata, nisam mogao ni na sahranu oca, kog su 1993. ubili
Vi se izjašnjavate kao Srbin, da li je to vaše poreklo?
Poreklom sam Srbin, a izjašnjavam se kao Jugosloven. Poreklo potiče iz 1617. ili 1627. godine, hteo sam da istražim odakle su Miletići, jer ih ima svuda, i u Srbiji, Sloveniji i u Hrvatskoj, u koju ne idem jer sam persona non grata. Navodno zbog vređanja Hrvatske, da li NDH ili ove, pojma nemam. Oca su mi ubili na ulici 1993. godine. Majka mi je umrla 2001. godine i nisam bio ni na jednoj od te dve sahrane. Poslednji put u Slavonskom Brodu sam bio 30. decembra 1989. godine. Ipak, pošto me je Franjo Tuđman dobro poznavao iz vremena SFRJ, kada je bio direktor Instituta za povijest i radnički pokret, kasnije, dok je bio na vlasti, poslali su ambasadora, nudili su mi mesto savetnika za kulturu i štampu, stan i veliku platu. Ma zlato da su mi dali, ne bi vredelo. Inače, Miletići su nekad živeli u selu Lovinac, u Lici.
Bili su austrijski oficiri, prinuđeni su da pređu u katoličanstvo?
Držali su granicu, posle su se dva brata preselila u Slavoniju, dobili su par hektara zemlje malo izvan Slavonskog Broda. Miletići su imali i svoj grb. Kao mali pitao sam dedu zašto slavimo i jedan i drugi Božić i Uskrs i otkrio. Živeli smo tako, u miru. Otac je radio na železnici, bio je visokokvalifikovani stolar, bio je u nekoliko partija i na kraju je ostao u Komunističkoj partiji i mi smo svi tako postali Jugosloveni.