Sada ste kao u nekoj vrsti vremenske kapsule, došli ste u 1961. u punom sjaju, kaže nam na početku „šetnje” kroz salone i foajee Palate „Srbija” magistar Branislav Mihajlov, diplomirani istoričar umetnosti, rukovodilac grupe za zaštitu, očuvanje i prezentaciju kulturnih dobara pri Upravi za zajedničke poslove republičkih organa. Ova impozantna građevina i danas je zdanje u kojem su dočekani neki od najvećih svetskih državnika. Samo u toku 2024. predsednik Aleksandar Vučić ovde je ugostio predsednike NR Kine Si Đinpinga, Francuske Emanuela Makrona, nemačkog kancelara Olafa Šolca, predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, Izraela Isaka Hercoga, Turske Redžepa Tajipa Erdogana…
Ovaj spomenik kulture i svojevrsni hram jugoslovenske umetnosti neki još zovu Palata Federacije ili SIV. Izgrađen je za potrebe nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća, a svečano otvoren 1961. prilikom Prve konferencije nesvrstanih. Na konkursu za zgradu Predsedništva FNRJ pobedio je zagrebački arhitekta Vladimir Potočnjak, ali je posle njegove smrti izrada projekta poverena beogradskom birou „Stadion” i arhitekti Mihailu Jankoviću.
U zdanju je svoje mesto našlo šest salona, mikromuzeja naroda i narodnosti Jugoslavije, tri sale, 13 konferencijskih sala, 744 kancelarije. „Svih 65.000 kvadrata Palate danas je popunjeno, ona funkcioniše u punom kapacitetu i, kao što se može videti, visoki su standardi održavanja i čuvanja ne samo umetničkih dela nego i ukupnog prostora”, ističe Mihajlov. Polazna tačka prilikom obilaska bila nam je kompleks predsedničkog kabineta nekadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, s čije desne strane je kabinet Edvarda Kardelja, dok je u levom kraku radio Aleksandar Ranković.
Danas je sve to prostor namenjen instituciji predsednika Republike Srbije, u sklopu kojeg je salon za primanje akreditiva ambasadora koji dolaze u našu zemlju. Upućujemo se u centralni hol, potom u salone i foajee. „Ovde je najznačajnija zbirka 20. veka, umetnici svetskog ranga, koji su osvajali najveće nagrade. Tadašnja država je umetnost kotirala visoko, brzo su shvatili da je to sredstvo kojim će se najbrže izgraditi imidž nove države”, priča sagovornik. Na tom prostoru, koji je u stvari muzej, izloženi su eksponati na istom mestu gde su postavljeni.
„Sve je kao 1961, kada je održano Prvo zasedanje nesvrstanih. Imamo jasna uputstva iz našeg arhiva i toga se strogo držimo. Ovo je zatvoren objekat, Palata ’Srbija’ je zgrada Vlade i Predsedništva Srbije, a umetničke zbirke u salonima i foaejima pokazuju se kada dođu delegacije najvišeg državnog ranga. Međutim, u dva navrata godišnje otvaramo vrata Palate za građane, krajem septembra, kada su Dani evropske kulturne baštine, i Muzeji za 10, na proleće”, kaže Mihajlov.
Pokazuje nam u holu svečanog, centralnog dela mozaik Marija Pregelja „Sutjeska”, grandioznih dimenzija od 90 kvadratnih metara, koji na dramatičan način prikazuje povorke ranjenika i partizana, opasnosti od utapanja, napade vukova na kolonu s ranjenicima. „Mnoga obraćanja danas dešavaju se upravo ispred tog mozaika”, kaže Mihajlov. Svaki tepih je takođe umetničko delo i u održavanju i konzervaciji oni su najveći izazov, jer velika je frekvencija preko njih. Zbog toga se, dodaje, angažuju najbolji stručnjaci i konzervatori za tekstil.
Mihajlov otkriva da u Palati nije bilo nigde petokrake, da su se one nalazile samo na zastavama i grbovima, a nakon raskidanja odnosa sa Staljinom, Jugoslavija je krenula putem internacionalnog stila, u kojem je i Palata. „Umetnici su imali slobodu da stvaraju i da izaberu teme koje žele. Mozaik ’Sutjeska’ izgleda moderno i bilo je treme kako će Tito da reaguje. Postoji priča da je Broz stao ispred mozaika i da je rekao: ’Tačno tako se dogodilo’, a onda su svi odahnuli”, svedoči Mihajlov. Naglašava da je Palata uspela da bude sjajna lična karta nove države, kao zemlje kulture i umetnosti, koja ulaže u savremenu arhitekturu.
„Ovo je prvi primer total dizajna u Jugoslaviji. Za svaku sliku i umetničko delo projektovano je mesto, položaj, tematika i veličina, svaki komad nameštaja nosi svoj dizajnerski potpis, sve republike dale su najbolje materijale – drvo, kamen… Jedino je rasveta rađena u bečkoj radionici ’Bakalovič’, a i ta porodica je jugoslovenska”, kaže Mihajlov. U zapadnom foaeju pogled privlači teskobna i mučna skulptura logorašice, delo srpske vajarke Vide Jocić. U blizini podni mozaik Mila Milunovića predstavlja istoriju razvoja naoružanja ljudske civilizacije. „Parira” tapiserija Milana Konjovića „Kompozicija”, koja dočarava pobedu zmaja nad aždajom, tj. nad fašizmom, pobedu dobra nad zlom.
Pitamo ima li predsednik Srbije Aleksandar Vučić omiljeni salon, a Mihajlov kaže da predsednik voli sve salone i da ih „rado, onako domaćinski, pokazuje svojim gostima”. Ulazimo najpre u Makedonski salon poznat i kao Crveni salon, u kojem je menjan 1971. prvobitni izgled. Do tada je imao moderan, internacionalni stil, ali je promenjen u orijentalni, tako da su danas tu centralni sto i niz polukružnih garnitura, sofre, drveni plafoni kao u starim bogatijim makedonskim kućama.
Iz njega prelazimo u Crnogorski salon, koji je prema rečima Mihajlova, u art smislu, po snazi i kompaktnosti, jedan od najreprezentativnijih, iako je po veličini manji. Idejno rešenje je inspirisano vremenom vladavine Petra Petrovića Njegoša, čemu svedoči skulptura „Portret Crnogorca”, zapravo portret Njegoša. „Sve je tu interesantno, od crvenog moračkog kamena do mozaika Branka Filipovića Fila – ’Potapanje broda Zagreb’ ili ’Lovćen’”, kaže Mihajlov. Podseća kako su crnogorski poručnici Spasić i Mašera kada je Jugoslavija kapitulirala odlučili da ne napuštaju brod, minirali su ga, „salutirali i otišli u istoriju”. Jedini su vojnici iz Drugog svetskog rata koje su odlikovali i jugoslovenska Kraljevska vlada u Londonu i Broz.
Potom je tu Slovenački salon, interesantan po kristalnim tubama koje su asocijacija na stalaktite iz Postojinske jame, a, kako navodi Mihajlov, kada ima strujanja vazduha, čuju se divni zvuci. Salon ima betonske elemente na zidu, plafone s furnirom, zanimljiv je i detalj s motivom idrijske čipke na stolovima.
Kako smo kročili u Srpski salon, primećujemo da je mnogo veći od ostalih. Mihajlov kaže da je, uz salu Jugoslavije, najveći, jer je bračni par Broz tu dočekivao najveće državnike tog vremena. Tu su ručavali Nikson, Karter, kraljica Elizabeta, danski kraljevski par… „Svako ko je bio značajan na političkoj karti sveta u vreme Broza bio je za tim stolom u Srpskom salonu, koji je imao funkciju da se, kada treba, proširi Salon ’Jugoslavija’. Tada su se otvarala šestokrilna vrata i spajale su se te dve sale. Tri tepiha Lazara Vujaklije najvrednija su u Palati. Centralni predstavlja centralnu Srbiju, a dva sa strana Vojvodinu i Kosovo i Metohiju. Ručno su rađeni u pirotskoj tkaonici i sadrže 40.000 čvorova po kvadratnom metru”, objašnjava Mihajlov.
Tu su i dva bronzana stuba autora Ratomira Ratka Stojadinovića, po ugledu na Trajanov stub u Rimu, a koji hronološki prikazuju na bakarnom limu događaje od 1804. do kraja Drugog svetskog rata. „Pobeda se završava Jugoslovenom sa golubom u levoj ruci i suncem iznad desnog ramena, nema petokrake. Sunce je izabrano da bude simbol nove vlade i provlači se kao lajtmotiv”, naglašava Mihajlov.
Dodaje da Salon Bosne i Hercegovine danas ima drugu namenu, kao pres-sala Vlade Srbije, pa tu nije potpuno originalna postavka. U tom salonu, kaže, suptilnije je predstavljeno nasleđe, na podu, zidovima, žardinjerama, lusteru ima bakra kao asocijacije na kujundžijske zanate, Baščaršiju. Broz je, kako čujemo od sagovornika, najviše voleo tu prostoriju. „Tu su se održavali najvažniji razgovori tet-a-tet”, kaže Mihajlov.
Hrvatski salon, koji se naziva i Kristalni, oduvek je, kao i danas, bio trpezarija za prijeme, ručkove, događaje najvišeg ranga. Luster se proteže celom dužinom. Posebnu vrednost ima, ističe Mihajlov, tapiserija sa prikazom gradova hrvatske autorke Jagode Buić, najpoznatije u svetu po tapiserijama i skulpturama u tekstilu. Tu je i impozantna freska slikara Otona Glihe, a prikazana je hrvatska gromača i suvo rastinje. To je, prema nekim istoričarima umetnosti, jedno od najvrednijih dela u Palati.
U istočnom holu nalaze se i dela Đorđa Andrejevića Kuna, koji je ovekovečio neobične trenutke s kraja Drugog svetskog rata, kao što je kolona u hodu. Internacionalno najpoznatija slika u Palati je „No pasaran”, tema iz Španskog građanskog rata. Kako kaže naš sagovornik, kada je bila delegacija Španije, vrlo je emotivno reagovala na način kako delo čuvamo kao deo svoje, ali i njihove istorije. U tom holu je i najtužnija slika – streljanje porodice.
„Tapiserija je bila jako značajna tehnika u to vreme, a tu se nalaze veoma vredni primerci, između ostalih rad Boška Petrovića, zatim Lazara Vujaklije i njegovo ’Sunce’, ponovo taj motiv sunca kao simbol nove mlade države, Zora Čolaković, koja je predstavila svoje i stradanje sopstvenog naroda”, priča nam Mihajlov dok upijamo svu lepotu sa zidova.
Jedini izložen poklon je sat generalnog sekretara UN Havijera Pereza de Kueljara poklonjen predsedniku Predsedništva Lazaru Mojsevu, a posvećen rođenju petomilijarditog stanovnika na planeti. Mihajlov otkriva da sat i dalje meri svetsku populaciju sa nekim manjim odstupanjima, ali da je, kada je izbio građanski rat u Jugoslaviji, prestao da broji jugoslovensku populaciju. Ostavljen je tako iako se može popraviti.
Salon „Jugoslavija”, najveća i najreprezentativnija prostorija, ima elipsasti sto iz vremena Prve konferencije nesvrstanih. Luster-kupola oduzima dah. Kada je nastao bio je najveći na svetu, sa devet tona, prečnikom od 18 metara i više od 2.500 sijalica, a dnevna svetlost se prelama kroz kristale. Pozlaćen je tehnikom koja se koristila u našim srednjovekovnim freskama. Kako Mihajlov kaže, nije nađeno da postoji veći luster ovog tipa na svetu. Ovde je slika Lazara Vujaklije „Svečano – Putevima nove Jugoslavije”, a Mihajlov otkriva da je danas veoma porasla zainteresovanost za njegov rad i da istoričari umetnosti iz celog sveta proučavaju njegov graficizam. Ispraća nas, takođe, fantastična slika Petra Lubarde „Let u kosmos”, a tu je i na 150 kvadrata mozaik, triptih Mladena Srbinovića.
Doprinos Sandre Vesić Tesle
Branislav Mihajlov posebno ističe nemerljiv doprinos koleginice, istoričarke umetnosti i kustosa Sandre Vesić Tesle, koja je, kada je pre deceniju došla, zatekla veoma loše stanje. Kako ističe naš sagovornik, zahvaljujući njenoj snazi, stručnosti i volji došlo se do ovih rezultata da Palata bude u punom sjaju.