NOVU pesničku knjigu pod neobičnim naslovom “Vidi Vidi”, u izdanju “Arhipelaga”, Slobodan Zubanović (1947) posvetio je sećanju na pola veka od štampanja svoje prve zbirke stihova “Kupatilo”, objavljene 1973. u “Prosveti” koje više nema.
Foto V. Danilov
Usledile su pesničke knjige “Iz zaostavštine”, “Domaći duh”, “Reporter”, “Strategija lirike”, “Sarkofag” kao i knjige eseja “Skok preko senke”, “Slik”, “Atlas o Crnjanskom”.
Zubanović je dobitnik mnogobrojnih uglednih nagrada kao što su “Isidora Sekulić”, “Vasko Popa”, “Disova nagrada”, “Desanka Maksimović”, Zmajeva nagrada, “Branko Miljković”, “Zlatni krst cara Lazara”.
Kako su izgledali vaši počeci u poeziji?
– Danas to nekom može izgledati čudno, one su štampane u Sarajevu, 10. aprila 1970. Bavio sam se sedamdesetih godina pozorištem u amaterskom pozorištu “Susret” na Čukarici, i na jednoj turneji po Bosni, na Tjentištu, upoznao mladog čoveka Branka Vlačića. On je bio urednik u omladinskom časopisu “Spektar” u Sarajevu, danas živi u Kanadi. U Beogradu je tada već imao objavljenu knjigu u izdanju RU “Đuro Salaj”, gde je književni klub vodio Cvetko Petković, Disov rođak po nekoj liniji. Odmah mi je objavio pesme. Tri godine kasnije, štampana mi je knjiga u nekada najvećoj izdavačkoj kući na Balkanu. Iščileli su veliki izdavači, nestali urednici koji su nepogrešivo prepoznavali i “osećali” novog pesnika. Njihovim iščezavanjem kao da se izgubio i motiv, podstrek da se čovek okrene pisanju pesama kao životnoj preokupaciji. Primljen sam, eto, u srpsku poeziju na velika vrata kao potpuno nepoznata osoba u književnim krugovima.
U tim mladalačkim godinama na koje ste se pesnike ugledali?
– Pre bih upotrebio reč voleo. I pod tom kapom su, ili se rimuju, Dis, Rastko, Miloš i Vasko. Od stranih najviše sam se, “na univerzitetu” prevodioca Petra Vujčića, upoznao sa Ruževičem, Brehtom, Herbertom i Pasternakom. Docnije sam više čitao, uživao i iščekivao svaku novu knjigu Ivana V. Lalića, Jovana Hristića, Ljubomira Simovića, Borislava Radovića, Milutina Petrovića. Budno sam tražio u njihovim stihovima nekakvo privremeno savezništvo, ali ne u smislu da bih se ugledao, postao pesnik, već da bih bolje razumeo ono šta se, i kako, dešava u svetu oko nas; a taj svet je često bio iskazan, za mene, u jednoj njihovoj strofi ili slici koja je stala samo uz jedan stih. Na kraju krajeva, tako sam otkrivao ono što i poslednji kritičar, bogami i čitalac, od pesnika traže – biti svoj.
Foto V. Danilov
Sve pesme iz prvog ciklusa počinju rečima iz naslova nove zbirke. Šta ste hteli time da date do znanja?
– Kad kažemo “vidi”, odmah pomislimo na nešto što smo već videli, što se već desilo, dogodilo, ta reč ima i naboj naredbodavnog objašnjenja. To sam kratko objasnio i u napomeni, “O svakidašnjem pogledu pesama”. Slično onome kada zavaljeni posle nedeljnog ručka prelistavamo album porodičnih fotografija sa kojima načas živimo ponovnim, naknadnim gledanjem, više sećanjem na likove i događaje. Sve smo to već jednom gledali, sad možemo opet, iznova da vidimo jedva upamćen lik ili prizor, možemo uživati u društvu prijatelja, roditelja ili poznanika kojih više nema, možemo, na kraju krajeva, svašta reći ili komentarisati – Vidi, Vidi – u ushićenju ili ne. Tako je i sa pesmama u knjizi “Vidi Vidi”: u danima i noćima kada većini ljudi poezija sve više i više biva nevidna, veoma nepotrebna, nezanimljiva i dosadna, slika postaje njena savremena i neophodna alatka. Pritom, dodajem, ne mislim na slik, rimu, već na upamćenu sliku, fotografiju, slično detaljima koji, na primer, na slikama renesansnih majstora deluju kao strofe, stihovi ili kratke priče, prenesene na platno.
Pesme iz ciklusa “Kurs poezije” su svojevrsno sećanje na velikog pesnika Miodraga Pavlovića, danas malo zaboravljenog…
– Da, Miodrag Pavlović… Prvi, savremeni učitelj pesnika u nas. Njegovo veliko učešće u srpskoj književnosti i kulturi još nije završeno jer će i pored neuobičajeno velikog, obimnog književnog priloga za naše prilike i običaje i dalje biti predmet izučavanja. U prvoj školi kreativnog pisanja u nas koju je vodio u Domu omladine Beograda, 1972. godine, učestvovao sam kao polaznik čije je interesovanje najviše bilo okrenuto neočekivanim objašnjenjima koje je davao, navodeći primere iz poetske prakse u svetu.
Taj “kurs poezije” iznedrio je čitavu jednu reprezentaciju pesnika. Šta sam naučio u toj “školi” koja je, sve vreme njenog trajanja, bila izložena podrugljivosti i podsmehu kao – “tečaj lepog pisanja za abonente kafane ‘Kolarac’? Pre svega, stekao sam dozu samopouzdanja koje je raslo što su razočarenja bila veća i srazmerna tapšanju po ramenu.
Zatim, osetio sam da moram doneti odluku da mi pisanje ne bude hobi. Na kraju, ono što mi je postalo jasno tek posle “školovanja”: poezija je rad u kojem, kao među ljudima, tako i među rečima, postoje razlike u njihovom karakteru.
Kome se kao pesnik obraćate u ovo vreme u kome, kako navodite u knjizi, poezija sve više biva nepotrebna?
– U našoj kulturi, poezije i pesnika setimo se samo u povodu nekih godišnjica, praznika ili potrebnih, propagandno-marketinških prilika. Pritom zaboravljamo da kako mi gledamo na poeziju i poezija gleda nas. Vidite, gradski zidovi išarani su raznim grafitima ali, neretko, osvanu stihovi nekog pesnika, kao odlomci ličnog osećanja onog koji ih je na zidu ispisao. Verujem da nas poezija tako zaista gleda. A obraćam se, ako je to prava reč, onom koji u svakodnevici ima još snage za osećanja koje prozvodi umetnost poezije, zapravo umetnost uopšte. Osećanje koje je van oblasti zla, bespomoćnosti, bestidnosti, osionosti i nadmenosti, jednom rečju onoj ljudskosti koja sve više izmiče ispred novca, pohlepe i srama. Obraćam se i onom, ni živom ni mrtvom stvoru, što obrće krugove sedeći u tramvaju umotan u prljavo ćebe kao beba u porodilištu, obraćam se i nama koji o poeziji razgovaramo kao o prekoj potrebi. Često pomišljam i na onog koji se dohvatio olovke i stidljivo jutros zapisao nešto poput stiha.
U kojoj meri nove tehnologije utiču na sudbinu knjige i čitanje uopšte?
– Internet i elektronska pošta, evidentno, postali su sastavni deo života. Ali, tastatura ne pomaže u pravljenju dobrih stihova. Pomaže, možda, u nečem drugom. Budući da je internet redukovao našu pažnju on je, uz to, stvarnost totalno primakao poeziji.
Sad, da ne suprotstavljam stare pesnike i veštačku inteligenciju, internetom se brže pronađu za poeziju dragoceni detalji koji umnogome pomažu da se pesma osvetli novim osećajem. Međutim, s druge strane, poezija deluje u okviru društvenih grupa koje svojataju pravo zaljubljenika u stihove. Uz veoma određene načine pevanja, potpomognutog tehnologijom brzog pisanja, to u status poezije unosi raskupusani virus amaterizma i klanovske usaglašenosti, blaže rečeno neku vrstu nekadašnjeg ogovaračkog, salonskog, okupljanja oko poezije.
Bili ste urednik nekoliko glasila. Kako objašnjavate današnji položaj književnih časopisa koji kao da malo kome trebaju?
– Znam da su stvari koje malo kome trebaju oduvek stajale na kraju spiska potreba. Ovde se stvar oko književnih časopisa već ranije primakla kraju. Vlada dugogodišnja inercija dodele, kako bih rekao, sitnih sredstava za krupnu stvar. U Srbiji, danas, postoje bukvalno tri časopisa koja, koliko-toliko redovno izlaze: “Letopis”, “Polja” i “Povelja”.
Sramotna je stvar da krvotok jedne književnosti održavaju časopisi koji se iz nemoći pukog održanja, oglašavaju trobrojima, šestobrojima, a po pravilima književne periodike imaju oznaku redovnog mesečnog izlaženja. Nisu to stvari esnafske prirode i književne birokratije, radi se o selektivnosti koja se sprovodi neselektivno i doslednosti koja se mehanički održava. Ohrabruje jedino upornost onih koji, na primer, poeziju smatraju važnom stavkom života.
Foto V. Danilov
Katren je lep ram
U VAŠIM knjigama, pa i u ovoj, naizmenično su date rimovane i pesme slobodnog stiha? Šta vam je bliže?
– Katren je lep ram za moju rečenicu i odgovarajući instrument za slobodno traženje jedne melodije sa više zvučnosti. S druge strane slobodan stih donosi mogućnost da preko njega brže unese misao u naš melodičan jezik. Bilo kako bilo, u času pisanja sve je stvar trenutnog opredeljenja, neću reći namere. U svakom slučaju na to utiče i koncept same knjige. Nisam baš sklon pesnicima koji u svojim pesmama rade jedno isto, monotono je udaranje u jednu žicu pogotovo ako je matrica stara.
