Nismo ćutali. Borili smo se istinu i zalagali za maticu, kaže u razgovoru za „Politiku” predsednica Fonda dijaspora za maticu dr Ljiljana Verner. Prvi ratni sukob nakon Drugog svetskog rata koji se zbio na tlu Evrope naša sagovornica je dočekala u Nemačkoj, gde je, kao i mnogi sunarodnici, živela i radila.
„Dok se protestovalo u Beogradu, mi smo protestovali u Beču, Amsterdamu, Londonu, Berlinu, Hanoveru. Naš slogan je bio ’Ne damo istinu, ne damo slobodu, nećemo dozvoliti nikada da se NATO agresija amnestira, da se branioci otadžbine kriminalizuju i osuđuju’”, priča i dodaje da su bili inspirisani odbranom otadžbine, kao i otporom koji je pružao narod u matici. Bili su u neverici zato što smo doživeli treću agresiju u jednom veku.
„Bili smo razočarani ne samo ratnim dejstvima i strahu da će porodica, poznanici i zemlja snositi posledice nego i neverovatnim prihvatanjem naših kolega, građana, posle toliko godina života, da se jedna evropska zemlja, po treći put u jednom veku, bez mandata UN i bez razloga, bombarduje”, kaže naša sagovornica. Objašnjava da je bilo očigledno da se od Srbije očekivalo da se povinuje permanentnom političkom i ekonomskom diktatu imperijalnih sila i prihvati dalju teritorijalnu dezintegraciju, okupaciju i rasprodaju.
Umrežili su se, kako kaže, sa patriotskim inicijativama, naročito sa onima u Nemačkoj, Holandiji, Velikoj Britaniji, ali sa onim patriotskim udruženjima koja su u duhu viteške tradicije našeg naroda.
„Branili smo istinu i zalagali se za pravdu. Zašto to kažem? Mi smo, kao i matica, bili izloženi neverovatnom ideološkom ratu. U toj izloženosti osećali smo se nemoćni, kao i u matici. Videli smo da se dehumanizuju, delegitimišu legitimni predstavnici zakonodavne izvršne vlasti, čak i pravosuđa, pojedinci, da su oni koji brane suverenitet svoje zemlje proglašavani odjednom za agresore, zločince. Bili smo izloženi kolektivnom, kulturnom poniženju. Odjednom smo svi postali necivilizovani, varvari, genocidni i jako smo se svi loše osećali”, ističe naša sagovornica.
Bilo je strašno, kaže, gledati i slušati svake večeri u 20 časova, na glavnom nemačkom kanalu, kako spikerka govori da je upravo poletelo, u početku, 320 aviona da bi se na kraju završilo sa 1.200 aviona. „Istovremeno, na radnim mestima je bilo izričito zabranjeno da se o agresiji uopšte priča. To je bilo vreme kada je reč agresija bila zabranjena – upotrebljavali su se razni eufemizmi, kao što je humanitarna intervencija. Na radnom mestu se zahtevala nepolitičnost, a istovremeno bio je prekinut prijem emisija RTS-a, telefonski razgovori su bili onemogućeni, jer se stalno kod poziva javljalo da zbog situacije u Jugoslaviji ne možete da dobijete vezu”, kaže dr Verner.
U evropskoj dijaspori, dodaje, bilo je najviše građana koji su otišli u onom najvećem migracionom talasu krajem šezdesetih godina i početkom sedamdesetih. „Otišli smo kao građani jedne zemlje koja je bila ponosna, suverena, priznata u celom svetu. Svuda smo se dobro integrisali, bili smo priznati u tim zajednicama. Već početkom devedesetih primetili smo da se nešto priprema. Situacija se menjala u zemljama prijema, a isto tako i naš status”, navodi.
Dr Ljiljana Verner živela je u Nemačkoj od 1973. do 2022. godine, a od 1976. pa sve do odlaska u penziju radila je i na Medicinskom fakultetu u Hanoveru. Podseća da je u Nemačkoj 2000. predstavljena izložba „Zločini NATO u Jugoslaviji”, koju sada publika ima priliku da vidi u Domu vojske u Beogradu.
„Zahvaljujući dokumentima koje smo dobili iz zemlje organizovali smo je za kratko vreme. Bila je prikazivana širom cele Nemačke, u Frankfurtu, Berlinu, Hamburgu, naišla je na neverovatan prijem zato što je to bila jedna informaciona platforma, da se probije medijska blokada u Nemačkoj i da se sazna prava istina o događajima u našoj zemlji. Organizovali smo i prvi put simpozijum o zdravstvenim posledicama, kao posledicama strukturalnog i vojnog nasilja”, kaže ona.
Fond dijaspora za maticu, prema njenim rečima, jeste humanitarna organizacija koja je osnovana neposredno nakon agresije na Srbiju, u avgustu 1999. „Članovi udruženja počeli su svoje aktivnosti već tokom agresije. Srpska dijaspora bila je odlučna da doprinese smanjenju posledica NATO agresije. Hteli smo da pružimo podršku u rešavanju humanitarnih, socijalnih i ekonomskih problema u matici”, navodi i kaže da je drugi fokus njihovog angažovanja jačanje veza i saradnje između matice i rasejanja. Takođe, akcenat je i na očuvanju nacionalnog, kulturnog i duhovnog identiteta srpskog naroda i širenje istine o Srbiji i srpskom narodu.
Sredstvima fonda izgrađena su mnoga kapitalna dela infrastrukture, kao što su mostovi, putevi, kuće, bolnice, škole, obdaništa… Među njima je Varadinska duga, a nije izostala ni pomoć stradalim i izbeglim sunarodnicima na Kosovu i Metohiji. A za sanaciju katastrofalnih posledica poplava koje su zadesile Srbiju ova organizacija je donacijom od milion evra pomogla da se obnove poplavljeni objekti.
„Naša organizacija je od početka imala poverenja u naše državne institucije, jer je deo strategije tih novih ratova da se poljuljaju sva poverenja u institucije gde rade ljudi stručno, odnosno u Institut za javno zdravlje „Batut”, Zavod za statistiku i druge. Dokazali smo i da smo u otporu bili zajedno, jer jedino tako možemo da dođemo do pravih rezultata i da damo doprinos za mir i bolja vremena”, zaključuje dr Verner.
