TREBA SE BORITI ZA NAŠ JEZIK I PISMO: Intervju – Vesna Goldsvorti, dobitnica nagrade “Milovan Vidaković”
NjENE knjige prevedene su na dvadesetak svetskih jezika, stekle su status bestselera u nizu evropskih zemalja i ovenčane brojnim međunarodnim nagradama, ali za Vesnu (Bjelogrlić) Goldsvorti, rođenjem Beograđanku koja od 1986. godine živi i piše u Velikoj Britaniji, Međunarodno priznanje “Milovan Vidaković” koje joj je ovih dana uručeno u Kulturnom centru Novog Sada na 18. “Prozefestu”, kako je kazala, predstavlja nešto poput – sudbine.
Foto :J.Simić
U besedi zahvalnici, u ambijentu koji je odisao toplinom susreta starih znanaca, podsetila je na početke svog književnog rada vezanog za pesnička takmičenja u Kikindi, Vrbasu i Novom Sadu. Sa dozom nostalgije osvrnula se i na “Letopis Matice srpske” u kojem je objavila prve prevode, uključujući i dnevnike Virdžinije Vulf, dok još ni slutila nije da će živeti u Engleskoj.
– Iako imam druge nagrade za poeziju i prozu, ovo je prva za ukupno prozno stvaralaštvo.
Tim mi je milije da je to upravo “Vidaković”. Značaj nagrade se ne meri samo po onom ko tu nagradu dodeljuje nego još više po onima koji su je primili. A to su u ovom slučaju: Handke, Ljosa, Margis, David Grosman, Giljermo Martinez, Orhan Pamuk… To su imena koja mi zadaju strahopoštovanje jer ih obožavam kao čitalac – rekla je u razgovoru za “Novosti”.
Ima nešto i u tome što ste prva žena koja je ponela ovu nagradu?
– Milo mi je što sam na toj zvezdanoj listi ne samo prva žena – laureat nego i prvi britanski književnik. Ovo kažem zato što imam tu dvostruku, srpsko-englesku, pripadnost. U poslednjih nedelju dana mi se desilo da sam dobila dve međunarodne nagrade,pa mi predstavlja zadovoljstvo da sam i ovde u Srbiji, pošto se osećam i kao srpski književnik, našla konačno neko svoje mesto zahvaljujući “Prozefestu”.
Ima li za vas još neku posebnu simboliku priznanje koje nosi ime začetnika srpskog romana?
– Nema simboličnije nagrade od “Vidakovića”. On je srpski Valter Skot, a ja sam Skota predavala, pa mi je palo u zadatak da proučim Vidakovića davno, davno, kada sam na studijama jugoslovenske i opšte književnosti u Beogradu ponešto učila o njemu. Napisao je Vidaković roman pre gotovo dva veka “Siloan i Milena, Srpkinja u Engleskoj – povest moralna i za blagočuvstvena serca”. Jako mi se dopala ta Srpkinja koja posećuje tetku u Doveru… Nekako mi se čini da mi je Vidaković suđen još od 1829. godine.
Kako su engleski pisci pisali o Balkanu? Jesu li ga razumeli?
– Proučavala sam za svoju knjigu “Izmišljanje Ruritanije” (1998) vizije Balkana iz pera engleskih pisaca i uvek me je jako zanimalo šta o Balkanu pišu oni koji o njemu ništa ne znaju. Možda mi je ova nagrada ujedno i zadatak da Vidakovića proučim i da nešto o njemu napišem na engleskom.
Svoje knjige pišete najpre na engleskom, pa se one zatim prevode na srpski. Da li su četiri decenije u Londonu učinile da vaš srpski počne da bledi?
– Kroz sve te godine engleski mi se postepeno popravljao, ali moj srpski zastareva, menja se. Kada sam pisala knjigu “Gospodin K” shvatila sam da je moj srpski primereniji za posleratni period nego što bi bio za savremeno doba. Ali kako sam počela u Srbiju da dolazim češće, prvi put su me zamolili da nešto napišem za srpske časopise i antologije i baš uživam u tome.Uuživam u pisanju na srpskom jeziku.
Mogu li se sve nijanse srpskog jezika adekvatno prevesti na engleski?
– Engleski ima veći broj reči od bilo kog drugog jezika zato što lako prima strane slojeve, pa u njemu ima dosta francuskog, kao i primesa iz kolonijalnih jezika. Bogatstvo srpskog jezika nije toliko u broju reči koliko u mogućnostima da se svaka nijansa izrazi. Recimo, reč skakati možete da nijansirate – skače, poskakuje, priskakuje… To ne može u engleskom da se nađe. Navikla sam na to da imam dva različita “arsenala” reči. Osetila sam to radeći zbirku poezije “Solunski anđeo”, jedine knjige koju sam pisala paralelno na oba jezika. Odjednom sam shvatila da nešto mogu da izrazim na jednom a ne mogu na drugom jeziku. Nešto što na srpskom zvuči fantastično, na engleskom je drugačije, jer to je sveden jezik.
Posvete svojim čitaocima ispisali ste ćirilicom. Da li je to vaš doprinos našem grčevitom nastojanju da sačuvamo svoj jezik i pismo?
– Nije lako, ali se s pravom treba boriti za očuvanje srpskog jezika i pisma. Živimo u vremenu apsolutne dominacije engleskog jezika. Širom Evrope otvaraju se engleski univerziteti. Na engleskom se pišu ne samo knjige, romani, poezija, nego i udžbenici.
Engleski je postao kao latinski u srednjem veku. I zato su jezici malih naroda pred opasnošću da nestanu.
Niste krili oduševljenje mudrim pitanjima koja su vam postavljali načitani novosadski gimnazijalci na “Prozefestu”. Ima li mladost Evrope naviku čitanja?
– Moji studenti dosta čitaju fantaziju, naučnu fantastiku, distopijske romane. Sa gimnazijalcima sam nedavno razgovarala i u Rumuniji, što je bilo fantastično, kao i nedavno u Pančevu u gimnaziji “Uroš Predić”. To negovanje mlade čitalačke publike više je karakteristično za Balkan.
Poreklo
A POTIČU li i vaši preci Bjelogrlići iz Hercegovine?
– Moji su Bjelogrlići iz okoline Gacka, a po bakinoj liniji sam Crnogorka iz Bajmoka, mesta na severu Bačke.
